Category: Muzika

Muzika pokreće misao

Sve što ona reče

Tell me ’bout the ocean moving in slow motion
I see it glitter in the sun
Then it’s freezing in the moonlight
Never look back, never look back, never look away

Slušali smo njihove hitove osamdesetih, čekali dvadeset godina kako bismo ih prvi put čuli uživo 2006. godine u Sava Centru i od tada su se sporadično pojavljivali još par puta u ovim krajevima. Možda frontmen Jim Kerr više nije u najboljoj formi, pesme pomalo sve liče jedna na drugu, ali treba odati poštovanje čoveku koji je oženio i Chrissie Hynde i Patsy Kensit.

Kornjačina stanica

Let my inspiration flow in token lines suggesting rhythm
that will not forsake me till my tale is told and done
While the firelight’s aglow strange shadows in the flames will grow
till things we’ve never seen will seem familiar

Pretpostavljam da nikad ne bih mogao da budem Deadhead. Ne mislim pritom na ludake koji su verno pratili Grateful Dead na celim panameričkim turnejama i pritom interaktivno pisali almanahe grupe do u detalj (verovatno nijedna druga grupa nema tačan spisak svih odsviranih koncerata sa svim setlistama – tokom cele karijere!). Ne mislim ni na one koji imaju strpljenja da gnjuraju po serijama “zvaničnih butlega”, koje danas u zbiru čine više od 250 audio CD-ova krcatih muzikom, pri čemu sadržaji iz arhiva i dalje uredno pristižu dinamikom od najmanje 10-15 CD-ova godišnje. Ne, reč je o mom pristupu zvaničnom opusu grupe: ja Grateful Dead volim na način koji bi svaki Deadhead koji drži do sebe iskoristio da me zajebava do Meseca i nazad.

Elem, moj omiljeni album grupe je onaj koji svako kršten smatra njihovim ubedljivo mršavim studijskim izdanjem. Pa dobro: ako im smeta studijski pristup, zavirićemo u živi snimak. Meni ne smeta da se sami uverite kako tu stvari stoje. Brate Jerry, mikrofon je tvoj. A vi, bratijo, strpite se prva dva minuta: tako je to išlo za vakta brata Jerryja.

Nastavite sa čitanjem… “Kornjačina stanica”

Živa rana

Rastrgla me velika gužva
ništa nije k’o što kažu u školi
pretukli su me ni krivog ni dužnog

U istoriji YU rocka ima jako malo istinski veličanstvenih pesama. Na prste da ih prebrojiš. Međutim, to što sam se setio izvesno najboljeg momenta u združenom opusu braće Stefanovski (tekstopisac Goran i kompozitor Vlatko) ovog puta nije predmet moje iskrene naklonosti ka progresivnim formama muzike iz onih godina kada su rečitost, muzikalnost, ideja, veština i teatralnost činili celinu koja je proizvodila ovakvu muziku.

Ne: ovog puta sam se samo na trenutak obazro oko sebe, zavirio u aktuelne vesti, opsovao tako da sam se uplašio sopstvenog glasa, uhvatio se za glavu i u poslednji čas sprečio sebe da ne urliknem od besa i nemoći. Nemojte da vam objašnjavam zašto.

I tada sam se, o jebem ti život, spontano setio “Žive rane”.

Nastavite sa čitanjem… “Živa rana”

In memoriam Владимир Фурдуј Фурда

Вероватно сам га први пут видео у неком од спотова у емисији “Концерт за луди млади свет” која се вртела ваљда понедељком око 18:45 или у тако неко невреме. Тада нисам честито ни знао како се зову групе, а камо ли ко у којој свира.

Убрзо сам га видео и уживо – био је некакав концерт, преношен за Радио Београд, први (!) програм. Свирали су “Џентлмени” (настали, ако се добро сећам, неком мешњом карата из два друга шпила) па онда “Корни група”, за коју сам већ знао да су прва домаћа супергрупа, по речима неког новинара. Бата из “Индекаса“, Хрељац и Фурда из “Елипси”, Преле из “Косе“, за Борка се не сећам ничег. Свирка на само два ћошка од мене, то се не пропушта. Имао сам дванаест година, и први пут видео бубњара коме палица одлети три метра у вис, и за ту десетинку секунде док спустим поглед да видим како ће да се спетља, он већ има две палице у рукама и није пропустио ни такт.

Касније сам имао прилике да га гледам са веће близине. Бубњари су дефинитивно најфотогеничнији музиканти, ваљда су физички највише у контакту са инструментом и то им се види на лицу. Нажалост, једина фотка где сам тако нешто успео да ухватим је ова.

eos_1397120120812_21_08_b

Тешко је чак и искусном фотографу (а имао сам већ седамнаест година кад сам ово снимио) да га ухвати баш како га је видео, нарочито у задимљеној сали са двапут више људи него што може да прими, но о томе смо већ. Добро је да сам ухватио и ово.

Nastavite sa čitanjem… “In memoriam Владимир Фурдуј Фурда”

Mašina za maskiranje

Na ovom mestu često smo pominjali supergrupe. Vi, koji nas redovno čitate, sigurno ste primetili da su te grupe, uprkos okupljenim zvučnim imenima, često ispaljivale ćorke.

Verovatno se dešava zamor materijala u matičnim bendovima i tada se gubi se mogućnost da se pojedinci otarase sopstvenog manirizma. A to je klopka iz koje se nije izbavilo mnogo njih…

Koga ova tema više zanima, samo neka isprati hiperlink u prvoj rečenici ove priće – ima toliko toga da se pročita i čuje.

Nastavite sa čitanjem… “Mašina za maskiranje”