Category: Muzika

Od onih sam koji ne vole svađe, radije se raspravljam sa ljudima sa kojima ne delim mišljenje. Pa ko pobedi. U svađama nema pobednika, svi akteri gube.

Sa ženama je još gadnija situacija, jer neke, naprosto, vole da se svađaju. Ili raspravljaju, njima je sve jedno, važno je da se priča. Još ako su jezičare… Tek onda se nagrabusi. Stoga je tema rasprave jako bitna, a ako sa ženom raspravljaš o politici, tek onda si obrao bostan: ili ćeš mirno popiti tiradu bez smisla ili ćeš biti proglašen za neznalicu. Pa onda, SAM, misli šta hoćeš.

Srećom, ima izuzetaka, pa muško/ženska rasprava može da postane povod za zaista cool pesmu.

Nastavite sa čitanjem… “Dvostruko upucan”

I can’t see much of a future
Unless we find out what’s to blame, what a shame
And we won’t be together much longer
Unless we realize that we are the same

“Poslušaj ovu pesmu”, reče Ona, “Nouvelle Vague su obradili Buzzcocks”.

Odlična obrada, laganiji tempo čak nekako i više odgovara rečima nego kod originala. No, baš u toj neusklađenosti je formula uspeha Buzzcocksa… brzina i napetost punka u kombinaciji sa rečima koje kao da su skinute iz nekog hita sa pop liste.

Stoga, neka danas bude izvorna verzija. Jer kao što je miks punk zvuka i pop tekstova nešto što po definiciji ne bi trebalo da uspe, po istom pravilu ne bi trebalo da uspe ako se upustimo s nekim u koga ne bi trebalo da se zaljubimo. A stari prevarant život udesi da je tako najlepše…

Javio mi se Crni. Retko se viđamo, stalno je u nekakvim humanitarnim akcijama po celom svetu, pa nikada ne znam odakle će da me pozove. Poslednji put je zvrknuo iz Ruande i slatko smo se ispričali, sve o trošku Ujedinjenih nacija.

Crni ima dobar običaj da mi donese neku lokalnu muziku iz mesta gde je bio. Nekada su to sasvim egzotične i jedinstvene stvari, samizdati uličnih svirača o kojima nikada neću saznati ništa ili tipova koji pevaju za malobrojnu publiku u nekoj kafani. Često su to poprilično loši i primitivni snimci koji samo prolete pored mene. Nema tog organskog okruženja u kome egzistiraju pa je moj utisak potpuno drugačiji.

Ovakvi snimci imaju neprocenjivu vrednost u odnosu na industrijske mešetarije – autentični su i iz njih izbija život, najčešće grub, bez studijkog poliranja.

Željno išćekujem čime će Crni ovoga puta da me obraduje. Pruža mi disk i smeje se.

Nastavite sa čitanjem… “Hi-Fi”

Pre mesec dana pomenuo sam novi bend & novi album koji, za malo, da doživi sudbinu još gomile stvari koje stoje na čekanju još od prošlog leta iz veoma prozaičnog razloga: zaboravim na njih ili mi nešto odvuče pažnju. E, nećeš ga majci, rekoh sebi, namučen od jučerašnjeg preslušavanja novog albuma jedne od megazvezda koji me je potpuno bacio u bedak, toliko da sam u sebi neprestano ponavljao antologijsku rečenicu Mladena Delića: “Ljudi, je li to moguće?”

Pa, kada sam već još pri pameti, da napišem koju… Dok mi još uvek rade bubrezi!

Nastavite sa čitanjem… “Šine”

U sali je bio mrkli mrak, a već napaljena publika je počala da negoduje. Čuo se po koji zvižduk, a kada su se muzičari pojavili na sceni galama & zvižduci su postali nesnosni. Još se samo čekalo da muzika krene da se valja…

A onda je pevač prišao mikrofonu i mirno rekao: “Ovo je naš poslednji nastup, uradili smo sve što smo znali i mogli. Grupa Family prestaje da postoji.”

Tako je završio karijeru jedan od najboljih i najintrigantnijih bendova svih vremena.

Nastavite sa čitanjem… “Srce”

Take it easy in your mind,
No one wants to get behind.
Think about it, you will find
Time is on your side, slow down.

Dobar savet para vredi, a? Samo ga treba prepoznati, poslušati i sprovesti u delo… Mala sitnica koja celu ideju kvari jer neko je pritisnuo papučicu za gas do daske, pa nemamo vremena ni da razmišljamo gde se nalazi kočnica, treba spasavati živu glavu…

Zaboravljamo da je kočnica na dohvat ruke, samo se treba osloboditi stvari koje nam smetaju da je dohvatimo & povučemo: mobilnih telefona, neta, novog auta, malog životnog prostora, previše posla za male pare… Lista je povelika…

I kada god bih uhvatio sebe da jurcam kao muva bez glave ili sa nogom previše teškom na papučici gasa, setio bih se današnje pesme i uzviknuo:

Slow down, bre!

Nastavite sa čitanjem… “Prikoči!”

I said “baby, you can have them – you can have my eyes”
See I was thinking if she took them I won’t see her lies
But my baby – I can taste her lies

Bio jednom jedan momak. Cenjen i ovenčan nagradama u onome čime se bavio, kada se desio raskid s devojkom koju je dugo godina voleo. Vratio se u rodni grad, posvetio u potpunosti muzici… i stoga danas možemo da uživamo u ovoj divnoj pesmi.

Nastavite sa čitanjem… “Njene laži”

Samo tri akorda… ali dovoljno za prašenje…

Ovu stvar sam prvi put čuo u filmu “Dve čađave dvocevke”, pre nekih petnaestak godina… i iako je na mene ostavila utisak svojom jednostavnošću, zaboravio sam na nju čim sam izgustirao album sa soundtrackom. Ponovo sam je čuo pre neko veče, u jednom drugom filmu – “CBGB”. Ono što je zanimljivo je da je, verovatno namerno, u oba slučaja primenjena identična filmska tehnika gde je kamera fiksirana za glavnu osobu u kadru, a cela scena se pomera njegovim kretanjem…

Nastavite sa čitanjem… “Hoću da budem tvoj džukac”

Nekih šetnji po pesku se još uvek sećam. Mada, sve teže. Davno je to bilo, još dok je najlepše more na svetu bilo naše i nismo se prebrojavali po nacionalnoj pripadnosti. Sada više ništa nije isto: tadašnje devojke su se pretvorile u nešto drugo, more je još uvek na istom mestu ali je postalo inozemstvo i više nisam siguran da sam tamo rado viđen gost.

Gde li je sada ona Greta iz Zagreba sa kojom sam tada hodao?

Ovo što napisah već preti da me povuče na sasvim pogrešan put, pa ćemo prošlost ostaviti po strani. Ionako više nije bitna.

Nastavite sa čitanjem… “Sećaš li se šetnje po pesku?”

When you’re asleep they may show you
Aerial views of the ground,
Freudian slumber empty of sound.

Pažljivi čitalac Suštine pasijansa koji vredno prati ovu rubriku može da se seti da je Steve Hackett jedan od omiljenih muzičara ovog mesta. Njegova muzika se proteže od mistične do očaravajuće, od romantične do energične, a uvek zahteva celog čoveka – ne može se to slušati onako usput, već uzvraća onoliko koliko pružiš: nikad manje, ponekad više. To nije muzika za decu i neiskusne, a pogotovo nije muzika za zabavu.

Hackett je relativno nedavno objavio retrospektivni materijal koji smo očekivali, hm, veoma duuuuuuuugo. Da zabiberimo ton, pa da nastavimo sa činjenicama koje vas vode dalje do te muzike.

Nastavite sa čitanjem… “Upleten – ili: zašto su retrospektive važne”