Svi mi maštamo o putovanjima. Po mogućstvu, što dalje, to bolje. A pošto živimo u nenormalim uslovima, najčešče odmahnemo rukom tešeći se da će se, jednoga dana, i to dogoditi. Eh, sanak pusti… 🙁
Sa Sašom sam davno postigao dogovor oko putovanja; delimo slične snove. Znamo destinaciju – Arizona, prevozno sredstvo – neki stari kabriolet, kako ćemo da se picnemo – kao u pesmi “Brass Buttons”, i šta ćemo da stavimo na glavu – Stetson. Zna se i muzika: malo Ramonesi, malo Gram Parsons.
To naše snevanje traje dobrih petnaestak godina i kada god da se nađemo, a ne događa se toliko često kako bi mi to želeli, uvek planiramo još neke detalje oko puta.
Ova godina je baš loše krenula, na muzičkom nebu baš ništa preterano interesantno. Valjda muzičari hvataju zalet, u najavi je nekoliko finih stvari. A, po običaju, sledi i neko prijatno iznenađenje. Zbog toga tumaram po ćoškovima i pronalazim pesme na koje se odavno uhvatila prašina i potpuno su zaboravljene.
Davne 1963. godine muzički svet se potpuno promenio. Na Ostrvu je počelo ludijanje za Bitlsima koji su te godine izbacili dva albuma i polako postajali atrakcija, a stvari su se odvijale velikom brzinom. Pošto je Britanija a i dobar deo Evrope već pao na kolena, sve je bilo spremno za osvajanje najvećeg tržišta, Amerike.
Neko je to promućurno nazvao “Britanskom invazijom”. Ja bih ustvrdio da je to bila muzička revolucija! 🙂
Отприлике 20. марта 1970, Никола Нешковић је, у својој емисији “Музички рели” (Други програм радио Београда, радним даном од 12:20 до 14:00) пропратио шта се догађа на фестивалу у Загребу. Нисам очекивао ништа посебно, осим што је ове године концепција фестивала била другачија.
Уведено је рокерско вече, дакле рокенрол као засебна конкуренција, те рокери који су хтели, или бивали замољени, да учествују, нису морали да праве забавњачке шлагере, него су могли, штавише било је пожељно, да се покажу на свом пољу. Што су неки схватили врло озбиљно.
Никола Нешковић је тог дана, као и сваког дана те недеље, пустио целу песму, свих 20:45, што сам тада научио напамет. Имао сам среће што сам тог месеца ишао поподне у школу, а он ово пуштао негде на почетку емисије. Био сам осми разред, и јако сам се ложио на андерграунд (што се данас зове прог рок, а звало се и прогресивни рок), “Магичну руку” сам преслушао стотинак пута, јурио где могу да чујем Цепелине и уопште, сву ту компликовану музику која може да се слуша више пута а да се сваки пут у њој чује још нешто што се није приметило пре.
“Једна жена” је била, аууу… читава симфонија на ту тему, сложена од наизглед несложивих делова, звучне слике чисто изненађење… однело ме ко зна куд. Знајући да на радију неће моћи да се чује цела, један је Никола а и он је повремено био на тапету, слушао сам помно и памтио. Nastavite sa čitanjem… “Дан кад ми се отворило, свих 20:45”
Čim sam ugledao omot ploče, oči su mi se raširile. Imao sam četrnaest godina, desetak longplejki, trioriginala(!), što je u to vreme bilo stvar prestiža i ogromnu želju da čujem sve što mi dođe pod ruku. Na omotu je, velikim crnim slovima pisalo produced by Jimi Hendrix, što je bila dovoljna preporuka, ma o čemu se radilo. Hendrix je bio božanstvo koje se sanjalo i o kome su se valjale fantastične priče, a da niko nije čestito preslušao nešto iz njegovog opusa. Ili ja takvoga nisam poznavao. 🙁
Moje iskustvo se svodilo na singl “Hey Joe” i gomilu slika Jimija u akciji, koje su zračile nekom ludačkom energijom. Ili sam barem ja tako mislio.
I don’t know why I love you like I do
After all these changes that you put me through
You stole my money and my cigarettes
And I haven’t seen hide nor hair of you yet
Većina nas zasigurno zna ovu pesmu u izvođenju grupe Talking Heads. Obično imam dilemu kada treba da se odlučim za jednu verziju, a pritom volim oba izvođača. No, u ovom slučaju, verzije su toliko žanrovski udaljene da ih obe podjednako volim.
Danas nešto utihnula ona nelagoda od sinoć. Meni je na pamet pala pesma koja je prikladna za današnji dan. Jer strpljen, ergo spašen. Samo polako. Desiće se od svega po ništa, pa daj makar u tamburu da udarimo i da pritom čujemo nešto vredno slušanja (za razliku od onih na koje ste mislili u prvom delu rečenice).
I pojačaj bar malo. Grehota da slušaš u rahitičnoj dinamici.
За пољску групу “Но то цо” сам чуо укупно једном, код Николе Караклајића. Немам појма о њима, тек ми стиже њихова музика. Запамтио сам их само зато што им назив у преводу значи “Па шта онда”… како се звао наш локални бенд.
Чинили су га Веса и Деја на гитарама, Жика Главоња на басу, Миле Џегер (један од три зрењанинска Џегера тог времена) и Цука на бубњевима, и један Воја на оргуљама повремено. Свирали су два или три пута недељно у старом Дому омладине, смењујући се са Омегама. Уз толико живих наступа (да видим неки данашњи бенд да скупи толико публике годишње), ем су били у форми, ем им је било помало и досадно да свирају свако вече једно те исто, па су се дали у импровизације.
Оно, у то време је и био обичај да се песме штимују тако да свако има свој соло понегде, да се сви покажу. За Цуку, то је била Сузи Кју, песма из репертоара Криденса и Стонса, у којој је он умео да одвали и по два-три минута. Фотка је снимљена након једне жешће свирке (не, ништа страшно, иза сцене је текло само вино, ружица), кад су ову ствар свирали на бис. Цука се дохватио већ свог другог сола, пао у севдах и никако да се мане. Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: бубњар у трансу”
Danas sam se malo zaneo u surfovanju po netu i završio u Australiji. Sada se češkam po sedoj glavi pokušavajući da se prisetim odakle sam krenuo kada sam tako daleko stigao. I slabo mi ide, pa neću dalje da se zamajavam time. U Australiji sam naleteo na tipa koji ima zanimljiv hobi: decenijama skuplja snimke koncerata koje su prenosile radio stanice. Tvrdio mi je da se kvalitet snimaka kreće između odličnog i izuzetnog.
Ovde se malo ko toga setio. Ono što sam ja snimao sa radija kretalo se od drljavog do mrljavog. 🙁
U takvim okolnostima, kada se sretnu dva zaluđenika, obično nađemo neki zajedničku ljubav iz mladosti, pa očas ugovorimo razmenu zanimljivog materijala. Ne što nam to preterano treba, obojica imamo muzike previše za jedan život, nego što nas je iskustvo naučilo da uvek ispadne nešto neočekivano.
Pre neko veče, baš u sitan sat, jedan od Sedam samuraja SKOJ-a ispali muzički klip na uvid koji je neopevana gadost. No, neću ja o tome, on će. Ponekad naletiš na tako nešto, uhvatiš se za glavu & tresneš dva piva na eks da bi se malo pribrao. Ali ti ostane neka gorčina u ustima koje se sporo & teško oslobađaš.
Poučen dugogodišnjim iskustvom u ovakvim situacijama, znam i kako se leči ovakvo stanje. Prvo napišem komentar da olakšam dušu koji ide otprilike ovako:
“Sinoć sam malo slušao, pazi sada, tursku psihodeliju sa početka sedamdesetih!!! 🙂 Saz, šargije & fuzz gitare, kompletno ludilo iz srca Anadolije! 🙂 Čak sam se premišljao i da nešto napišem o tome. Odustajem, mnogo bi bilo.
A sutra kreće celodnevna dekontaminacija uz Rufusa Wainwrighta. 🙂 ”
Jedva sam dočekao jutro. I dok sam mutio Nesicu, Rufus je već krenuo da radi na mom mentalnom oporavku.
U entuzijastičnim sedamdesetim do ploča se dolazilo relativno lako. Ako izuzmemo sam početak decenije, vreme u kome nikome nije ni padalo na um da se zeza sa državom SFRJ, par godina kasnije je sve postalo rutinska stvar. Proradio je mail order service, ne u današnjem smislu. Postojala su dva načina poručivanja. Da pošalješ avionsko pismo sa narudžbenicom, spakuješ unutra crvendaća i pomoliš se Bogu da neki od domoljubivih poštara ne mazne koverat sa lovom i odvede svoju ekipu na turu pića. Taj fazon radi dok ti ne maznu lovu prvi put. Drugi je već komlikovaniji: odeš u banku, kupiš devize i kulturno uplatiš pare na inostrani račun. Ima samo jedna kvačka – popunjava se & potpisuje gomila dokumenata ma koliko da je mizerna uplata, pa kada te barem jednom mesečno spaze u banci da čekaš u redu, svi činovnoci beže od tebe i izgovaraju se zauzetošću.
Poučen tim iskustvima, napraviš plan nabavke nekoliko meseci unapred i naoružaš se strpljenjem…
