Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Muzika pokreće misao
Njena svetlost preliva se u svim mogućim bojama. Izgleda čas ovako, čas onako, u zavisnosti od ugla iz koga je posmatrate. Spreda ili straga, odozdo ili odozgo, neuhvatljiva u svim svojim promenama i uvek prisutna kao večita tajna.
Postoji legendarna priča koja tvrdi da je Mick Jagger istetovirao brojku 1000 na bedrima još pre nego što su se šezdesete završile. Ja se pitam kada je sve to stig’o?
Zove Jefe de blog i strogim glasom opominje da pišem.
– Šta da pišem, ovih dana nemam neku inspiraciju
– Piši šta slušaš, jeb’o te patak… – dalje neću da ga citiram, nepristojno je. 
E, kada je tako, idemo, pa šta bude…
Jesam li vam već rekao da volim opičene bendove? Doduše, opičenost ne nosi nužno i kvalitet, pa su se moje uši naslušale svega i svačega. Ali oni koji prođu sito ostaju u mome srcu zauvek. E, ovaj bend je jedan od tih opičenijih, a izuzetnih.
Igra na oštrici žileta i doslednost u poštovanju pokretačke ideje po svaku cenu, makar ih progutao mrak večnosti i zaborav, zaslužuju moje poštovanje. A i vaše.
Ovo je Peacockov teren, ali šta ću: ne mogu da odolim. Neće mi on zameriti. Eh… Znam više nego što bih smeo da pričam.
Iza ovog zagonetnog naslova nalazi se jedan od najvećih pop-rock hitova ranih osamdesetih. Beše to vreme kad je radio još uvek imao ključni uticaj na ukus publike. Morali smo da se potrudimo da bismo saznali o dobroj muzici, ali je i onaj ko je stvarao muziku morao da se potrudi barem još toliko da bismo se našli na pola puta. Beše jedan duet koji je postigao više od (skoro) svih i koji je ostavio svetu sjajan repertoar. Jedan od dvojice iz tog dueta nije bio lenj da nas nedavno podseti na veliki hit.
Po mnogo kriterijuma istorijske prirode, južnjačka prangija, tzv. southern rock, najbolje je stecište ljubitelja kilometarskog drpanja gitara uz jaku ritmičku podlogu. A kad je o tom fahu reč, kako da preskočiš bend koji je stigao najdalje, koji ima milion kilometara iskustva za sobom. Hteo bih da skrenem pažnju na jednu važnu ploču kojoj je ovih dana četr’ banke.
I’m wheeeeeeeeels, I’m moving whels, moving wheels…
Ako je rock muzika ikada dostigla nivo složene kamerne strukture, onda se to desilo zahvaljujući Robertu Frippu i njegovim štićenicima u grupi King Crimson. Četrdeset šest godina uglednog imena, razne inkarnacije, plejada prvoklasnih muzičara u sastavima i – muzika koju morate da čitate između redova, jer inače nema smisla da je slušate. Ali, kad provalite, onda shvatite koliko je to sladak zalogaj. Da pokušamo.
Nastavite sa čitanjem… “Nil i Džek i ja (i još hiljadu nas)”
Gledam ovaj naslov i svašta mi se mota po glavi. Dođeš u neke “zrele” godine, neprimetno, a da ne osetiš. Kuća – pos’o – pos’o – kuća, što je već opisano u jednoj pesmi kojom se nikada nećemo baviti. 
Tek ponekad, a sve ređe, nekoj brižnoj ženskoj duši otme se polurečenica: Moj dečak! 
Da l’ zbog ovoga ili ONOGA, vrag će ga znati. 
U retkim časovima dokolice najviše volim da zbrišem u park. Ima neka tajna sila koja me tera da krenem i da se isključim od svega oko sebe. Dovoljno mi je da gledam u drveće i plavi svod. I to je to, zrnce zadovoljstva koje je svakome čoveku potrebno. I dovoljno, ako neće da skida zvezde sa neba.
I can’t seem to face up to the facts
I’m tense and nervous and I can’t relax
I can’t sleep ’cause my bed’s on fire
Don’t touch me, I’m a real live wire
Krajnje je vreme, štaviše vrlo prikladno, da iz naftalina izvučemo klasik.
Kao klinac sam sanjao da će to biti Bowie, možda Queen… no, došla su neka nova vremena, i neki novi izvođači.
Ne žalim se, samo konstatujem – od onoga što je muzička scena iznedrila u poslednjoj dekadi, Robbie je bio najbolji izbor, a Wembley Stadium preksinoć bila je prava pozornica za takav spektakl.
Ceo naš put za Ostrvo bio je planiran oko dva koncerta: Marron 5 u Manchesteru, i Robbie Williams na Wembley, dva nastupa po izboru moje ćerke u razmaku od 5 dana. Na prvi je trebalo da odemo istog dana kada smo doputovali – plan je bio da sletimo u London i otperjamo vozom do Manchestera, gde bi tata ispunio davnu želju da obiđe neka mesta vezana za Smithse, kao što je Salford Lads Club i sl. Plan se izjalovio jer su nas gospoda iz Maroon 5 ispalila otkazavši UK turneju (zapravo odloživši uz prigodan tekst “don’t worry, you’ll see us in January”, što nama baš ništa nije značilo), tako da nam je od muzičke zabave preostao samo Robbie. No, isplatilo se.