Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Muzika pokreće misao
Nekada te smore i stvari koje mnogo voliš. A onda se, po pravilu, iznenada i neočekivano, pojavi nešto što te razdrma i natera da se zamisliš. Muzički dragulji dolaze sa raznih strana sveta, samo ih treba prepoznati i sakupiti. Pičimo u daleku Australiju…
Prvi album grupe Anubis, čudnog naslova 230503 (2009), čuo sam i momentalno zaboravio. Odleteo je u kantu. Izgleda da sam se zajebao, moraću ponovo da ga detaljnije preslušam.
Telefon je zazvonio, ja sam se trgao kao oparen, a Vule mi je kratko poručio: Dođi odmah! I spustio slušalicu! Dok sam jurio ka njemu svašta mi se motalo po glavi. Prijatelj je zvučao kao da je u nevolji.
Iz njegove sobe treštala je muzika koju nikada do tada nisam čuo. Friške ploče su, napokon, stigle iz Engleske. Pružio mi je omot ploče koja je svirala, sa koga me je gledala ružnjikava žena koja je izgledala kao muškarac, i suvo procedio:
– Kakva je, bre, ovo muzika?
Tako sam počeo i ja da slušam PUNK. 
Čas klasičnih formi pod krovom Kombank arene. Vid serviranja: žurka.
Posle sedam godina, ponovni susret sa jednim od najvažnijih nosilaca rhythm and blues zvuka. Pošto je đavolski teško suvislo pričati o nekom koncertu kad je čovek još uvek preplavljen emocijama, najbolje je da prepustimo reč vrednim piratima i lansiramo sliku i ton sa sinoćnjeg dešavanja. Ovo je jedna od najvažnijih numera u opusu Erica Burdona.
Ne, nije ovo parafraza prebacivanja zadataka između autora Suštine pasijansa, nego pomenuh jutros ovu stvar, pa rek’o – nije red da prođem pored nje tek tako, jer je važna kao beleška iz lične biografije…
Prvo da pustim “The Weight“, jednu od najlepših stvari koje je grupa The Band ikad snimila, posebno u filmu The Last Waltz, pa da vam ispričam tu pričicu.
Kad se žgadija navuče u stambeni prostor, onda je muka otarasiti je se.
Genijalna rešenja su uvek jednostavna, zar ne?
Nastavite sa čitanjem… “Kako se rešiti gamadi iz dnevne sobe”
Mnogi me optužuju da sam jugonostalgičar. Ja im odgovaram da sam živeo u tri države, sada živim u četvrtoj, a da dupetom nisam mrdnuo iz rodnog grada. Valjda je ova poslednja, a kada odem na susret sa Tvorcem, biće mi svejedno. 
Srećom, na brdovitom Balkanu, ma koliko neki uporno bežali od njega, uvek su rasle neke čudne biljke.
Bilo je leto, osećao sam svaku kapljicu znoja koji se slivao niz moje telo i mutilo mi se pred očima. Da l’ od vrućine ili žudnje, ko će to sada znati. Moja draga S, sa nogama dugačkim dva metra i minjakom od dva decimetra, nehajno je izašla iz busa i bacila mi se u zagrljaj, držeći u ruci poveću kesu. Nežno me gricnula za uvce i prošaptala: Polako, pazi na ploče. 
Bolje da mi ništa nije rekla! Puta do kuće slabo se sećam. Jasno se sećam da sam sve vreme razmišljao šta je sa povećeg spiska koji sam joj dao pre puta završilo u kesi. A da vadim na ulici? Ne ide, bre. 
Не знам ни сам на колико концерата Корни групе сам био. Почев од неког тамо јануара 1968 у биоскопу код Шећеране, па до опроштајног концерта 1974. Негде на пола тог пута ми је пало на ум да на свирку понесем и фотоапарат.
Тада сам од опреме имао само ћалетову стару Регулу (већ споменуту, ако се не варам) и позајмљен блиц из клуба. Концерт који сам сликао је одржан септембра или октобра 1972. у старом Дому омладине, изграђеном још у претходном веку. Зграда је крпљена и преграђивана, и имала је две веће сале. У једној је радио диско, а у другој, тзв. јорган сали (јер је на простору где је позорница једно време неки јорганџија држао радњу) су се одржавале игранке. Под је био штогод нагнут, као у биоскопу, али су седишта најчешће била извађена и ту се играло. Концерти су се гледали стојећки, у неопишљивој гужви – Дом је могао да прими око 700 људи, а редовно се продавало по 1300 карата за вече. Понекад су се тамо приказивали и филмови (и одједном би се појавила седишта), чак сам и ја једном изигравао кинооператера (са 16 мм траке, то сам већ умео, а филм је био “З” Косте Гавраса, који уопште нисам видео из оне кабине).
Пушило се слободно, и дим је већ око 21:30 могао да се сече на коцке, а девојкама би цурило црно из трепавица. На шта личи фотка блицем у задимљеној просторији? Па… добро сам и прошао:
E, kada bi neke pesme mogle da pričaju priče, bile bi mnogo interesantnije od mojih. Ova bi pričala o mladosti a to je, priznaćete, mnogo lepše i uzbudljivije od sadašnjosti. Zaboravljena pesma iz zemlje koja više ne postoji.
“Mala soba” je satkana od većine reči koje i danas volim: mala soba, mi sami, gramofon, gore, dole, ona mirno puši… 
Odavno nisam naleteo na tako jednoglasne hvalospeve anglosaksonskih muzičkih kritičara koji su bili očarani pojavom nove face o kojoj će pisati. Iako sam poprilično skeptičan u takvim prilikama jer se obično diže marketinška prašina bez prave sadržine i kvaliteta, ovoga puta me nisu prešli.
Ovaj mladac (rođen 1988. godine) me je prvo naterao da nekoliko puta pažljivo preslušam ceo album, da bih na kraju konstatovao da sam i ja iznenađen i očaran njegovom muzičkom lepotom.