Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Muzika pokreće misao
Everything will be just fine…
Sinoć je na Neko Bolje Mesto otišao jedan od najvećih učitelja u istoriji rock’n’rolla. 
J.J. Cale je ostavio toliki trag da bi se nekakav pokušaj brzog pregleda tog dela brzo pretvorio u patetičnu gomilu beznačajnih reči. Tužan sam. Neka govori muzika. 
Da, “Cevasta zvona” se s pravom smatraju jednim od najvažnijih albuma roka. Takođe s pravom i značajnom simfonijom rok-muzike. Međutim, uvek ima neko ali… Ali, nedovoljno je onih koji veruju u to.
Jedna od ploča koju sam kao tinejdžer držao sa strahopoštovanjem je “Tubular Bells” Majka Oldfilda (Mike Oldfield). Danas, kad sam prevalio “odgovor na sva pitanja” imam još veće poštovanje prema ovom vrhunskom muzičkom delu. Nemam nameru da ovim redovima bilo koga ubeđujem u bilo šta, želim samo da pozovem na ponovno i ponovno pažljivo preslušavanje. A potom, biću zahvalan na svakom komentaru koji ostavite ako ste s pažnjom, ušiju otvorenih i uma prijemčivog, zaista poslušali kompoziciju koju je stvorio tada devetnaestogodišnji mladić. Četrdeset godina kasnije, Virgin koji je objavio ovaj antologijski album širi svoje poslovanje na razne zamislive i manje zamislive sfere, Majk se valjda izborio sa svim svojim demonima, a nama ostaje da se ovom delu vraćamo i slušamo još jednom, i još jednom, i još jednom…
Za ljubitelje žive svirke: poslušajte kako kompleksna kompozicija (tačnije, jedan njen deo) zvuči uživo.
Sve ostalo u vezi sa ovim albumom naći ćete sami. Uopšte ne sumnjam u vas.
Ja večeras slušam ovo uživo, a vi? 
Danas mi je bio jedan od onih dana kada sve ide naopako. Ne sećam se kada mi se poslednji put desilo da me probudi budilica. Obično sam vredniji od nje. A ako je ona nekada na dve noge, onda se budim zorom, pre nje. Da dan započne kako treba… 
Tako se radni dan završi sa nekoliko problema manje i jednim povelikim koji me čeka sutra. Fuj! 
Vratih se smožden od umora sve se pitajući šta sam Bogu skrivio da ceo život bildujem mozak a ne telo. Ionako se to kod nas malo ceni, a i bez mozga se lakše živi. U takvim trenucima obično posegnem za namenskim diskom za podizanje raspoloženja. Valjda svako ima barem jedan takav. Ili se varam, možda sam ja nastran kada mi muzika služi za takve stvari. A jedna od pesama za “dizanje” je baš ova.
Kad ti naleti talas sinhroniciteta…
Tri slike u manje od 24 sata. Sve pokazuju na isto mesto. Na jednu pesmu koja je važan deo istorije muzike dvadesetog veka. Da je čujemo, pa da vam prepričam te slike.
Sedim večeras sam sa sobom, smišljam šta bih napisao za sutra kad zazvoni telefon. Naravno, dece se to ne tiče jer uglavnom njih zovu, ali ja sam dežurna sekretarica. 
Moj komšija Milence, k’o da sam mu žena, odsečno naredi: Ajd’, dođi!
Znam ja šta me kod njega čeka: čašica, po starom šumadijskom običaju jer on je pravi domaćin, i čašica empatije. Bijući sebe sve petama u dupe, odem. Valjda će, čašicu po časicu, proraditi i ta prokleta inspiracija. 
I, da bi ugođaj bio baš kako treba, Milence, kao pravi komšija i okoreli roker, koji je odavno skratio kosu da mu je unuci ne bi mrsili, pusti radio…
Neke pesme imaju baš čudnu sudbinu: bljesnu, pa nestanu, odstoje neko vreme u naftalinu, pa ih se neko ponovo seti, dožive razne interpretacije… Neko ih ispolira, neko rasturi na sitne komade do neprepoznatljivosti i neslušljivosti.
A neke velike pesme završe kao B-strana singla, poput ove.
A ponekad se desi da su B-strane singlova bolje nego nečiji čitavi albumi! 
“Osim boje, mirisa i ukusa, neodvojivi, suštinski elementi whiskyja su i istorija, tradicija i dostojanstvo. Mnoge uzbudljive i romantične povesti, stotine godina, nebrojene generacije kraljeva i podanika utkane su u sagu o najpopularnijem plemenitom alkoholnom piću na svetu, koja se neprekidno proširuje novim detaljima, pričama i proizvodima…“ – napisao je moj prijatelj Saša u svojoj kniizi “Vatra iz vode“.
Jednoga dana Saša se pojavio sa hrpom novih diskova i upitao me:
– Jesi li slušao Whiskey?
– Valjda, jesam li čitao?
– Ma, ne, jesi li slušao album Whiskey?
Nasuo sam whiskey za nas i pustio Whiskey.
Sa nekog od svojih putovanja, Ćale mi je doneo trandžu. Ne onakvu veliku kakve crnci nose na ramenu po raznim filmovima dok se gegaju scenom u ritmu muzike za ples, ali dovoljno dobru da ‘vata sve živo što ti pada na pamet. U to vreme to je bilo kao da me je neko priključio na Internet. Trandža se gasila samo u trenucima kada je nestajala struja, a ja sam provodio sate menjajući stanice, slušajući egzotične jezike i, naravno, muziku.
Doduše, ja padam od posla. Ovaj u pesmi pada iz drugih razloga.
Veli Zoća Peacock da se danas snalazim za muziku za popodne, jer pritisnuo ga je posao i ne može da stigne da priloži uljudan prilog. A zato smo tu da pomognemo jedni drugima: drvo se na drvo oslanja, a vinil na vini (pa tako bar dve hiljade komada, dok zamalo ne pukne greda na tavanu). Ispade zicer, jer sam u nekom tekstu jutros očešao sintagmu “goin’ down“, koja u slučaju pesme na koju sam se asocirao ima doslovno značenje, a ne jedno od pedeset idiomatskih.
I’ve got my head out the window
And my big feet on the ground, yes I have
I ne prestaje da mi se vrti po glavi. A jedini način da izbiješ pesmu iz glave jeste da je ponovo turiš u uši. U ovom slučaju, to mi nije teško palo.