Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Muzika pokreće misao
Danas razmišljamo o prijateljstvu, devalviranoj kategoriji. Za tako nešto, potrebna nam je muzička zavesa.
Boga mi, James Taylor ima prijatelja o kakvom bi pesme mogle da se spevaju. A ko može biti prijatelj veći onog iz priče koja sledi, prosudićete sami.
Znate šta? Odoh ja za Beograd na koncert Brit Floyda, a vas ostavljam da čujete najpoznatiju pesmu sa meni omiljenog albuma Pink Floyda.
Uzgred…
Lično nalazim kako su obrade fantastičan način za upoznavanje sa džezom i klasičnom muzikom.
Osnovni problem sa tim muzikama (za čije se dublje razumevanje mora u školu ići) je strukturalni. Dok smo u pop muzici (kojom smo svakodnevno okruženi) naviknuti na uvod–strofa–refren–strofa–refren–solo–refren–kraj strukturu, ozbiljne muzike imaju svoju logiku, i to zavisnu od perioda ili podvrste kojima pripadaju. Ta različitost ume da odbije, uplaši.
I tu uskače dobra obrada. Pri sudaru sa nesvakodnevnim muzičkim oblicima mnogo pomaže poznavanje melodije, a upravo nju obrade ne diraju (previše). Tako možemo da raspoznamo šta je melodija, a šta je stil, struktura.
U tom smislu, danas maltretiramo jedan klasik iz Lenon-Makartni opusa, sjajnu She Loves You:
Moram da uložim primedbu na svoje ponašanje u izboru muzike za popodne. Zapustio sam neke važne pojave, kao što su, na primer, devojke iz kvarta Laurel Canyon. Pa hajde da ispravim bar deo nepravde. Danas slušamo najpoznatiju pesmu veličanstvene Carly Simon.
You’re so vain, I bet you think this song is about you.
Kraljica!
Iz razloga koji više baš i nisu toliko važni, ova pesma mi je juče legla k’o budali šamar. I od onda sam je čuo bar dvajes’ puta. A nisam je čuo, ima već par godina.
Moj Milane, moje lane, a ti udri u ćemane!
Dešava se i da zakasnim, ima tome razloga.
Moj vredni i pažljivi prijatelj Bane, delija iz Prokuplja i iskreni ljubitelj dobre muzike, podseća me na jedan poznati duet sa albuma koji se nalazi na listi mojih 125.
Nastavite sa čitanjem… “Prestani već jednom da me vucaraš okolo”
Trebalo je da osvane vest da bih se setio Majstora… Uglavnom, prema današnjoj vesti koju sam pročitao na portalu B92, Chuck Berry ne miruje ni u 86. godini života. Najavio je objavljivanje šest novih pesama, čim nađe “nekog ko će ga voditi”, verovatno misleći na kakvog valjanog menadžera.
Dok se to ne desi, deder da se prisetimo najpoznatije njegove pesme.
Da li znate ko je Ricky Hopper? Naravno da ne znate; nisam znao ni ja dok nisam zagnjurio prilično duboko u ovu priču. To je kućni prijatelj Roberta i Hannah Bush, u čijoj ćerci je prepoznao muzičkog genija i otkrio je svom drugom prijatelju. Aha, sad već zvuči poznato?…
Sredinom sedamdesetih, simultano u Njujorku i Londonu, čitava generacija je upala u kovitlac negacije imperijalnog kapitalizma. Bilo je to mnogo romantičnije nego što se dešavalo u jesen 2011. godine po Americi, a onda i po nekim drugim mestima na svetu: ti mladi ljudi su ikonografiju svog inata pronašli u raznim modalitetima panka. Ideja je uspela: u muzičkoj sferi je narasla do te mere da je bilo teško nametnuti neku drugu ideju najmasovnijoj publici. Valjalo je da se novajlije makar prikriju u pank ikonografiju ako su imale nameru da plasiraju svoje radove.
Novajlijama iz drugih priča je bilo teško tih godina. Među takvima je bila i jedna devojka kojoj je na vreme skrenuta pažnja na opasnost od tržišta čiji kapacitet za novajlije je apsolutno zavisio od odabranog žanrovskog izraza. Tako se desilo da je ona svoju intelektualnu nadmoć vešto upakovala u postmodernistički art-rock, sve sa baletom u mizanscenu. Odnos sa medijima je bio pragmatičniji: na televiziji i na naslovnim stranicama časopisa pojavljivala se obučena kao pank-zvezda, sve sa neverovatnim višebojnim frizurama, iako to realno nije bio njen stil. Da nije tako učinila, tržište bi je verovatno odbacilo, onalo stidljivu kakva je bila, i većina nas ne bi nikad ni saznala za nju… Eventualno bi se pridružila predugom spisku patetičnih stvaralaca koje danas nazivamo one hit wonders. Ulučilo se u jednu tačku mnogo veštine, solidno znanje, kao i zrno sreće da pomogne neko ko ima uticaj: bila je to formula početka jedne veličanstvene karijere.
Nastavite sa čitanjem… “Mojih 125, priča 4: Beskonačno dugi san o Organonu”
Danas je 71. rođendan Hanka Marvina, legendarnog engleskog gitariste koji je svojim načinom sviranja uticao na celu generaciju muzičara. U to ime, prisećamo se jednog od najvećih izvođačkih majstorluka grupe The Shadows, pesme “Apache“:
Ovo što danas slušamo izazvano je porukom našeg prijatelja i gurua Žikice Simića na fejZbuku°. Reč je o projektu dva brata koji su utemeljili najvažniji southern rock band i dali mu ime.
Freight train… each car looks the same… all the same.
And no one knows the gypsy’s name.