Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Muzika pokreće misao
Petkom će biti teže nego inače, sad kad je Miloš zakuvao obrade u 13. Nema druge, počinje šutka.
Danas slušamo najpoznatiju pesmu veličanstvene Patti Smith. Pesma “Because the Night” je jedna od najvažnijih rock himni sedamdesetih, od one vrste kakve danas više nema.
Visokopoštovana zajednico Suštine Pasijansa, osobita mi je čast sa elementima zadovoljstva predstaviti vam novi serijal: Obrada u 13.
Direktno isprovociran televizijskim najavama velikog koncerta Pink Floyd tribute benda, rešio sam da laganim tempom, svakog petka u 13h, predstavim po jednu dobru obradu (eng. cover) koja ima sposobnost nasmejati, zbuniti, iznenaditi, naučiti… zainteresovanog slušaoca.
Prva na redu je I Will Survive, legendarna disko numera iz 1978, originalno objavljena kao B strana singla, u izvođenju Glorije Gajnor.
Stvar je eksploatisana (spomenuću samo jednu od boljih američkih romantično-sportskih komedija The Replacements) do iznemoglosti i nazad. Mnogi su je odpevavali, od Dajane Ros do gospođice Piggy, glavne mapetovske zavodnice. Ali…
Danas pružam otpor kvarenju vremena i odlučujem da pređem u kontranaprad. Za početak, malo muzike koja zagreva krv.
Danas nešto jako dobro: klasik koji neću da komentarišem jer nema šta da se priča.
Odšrafi.
Tako je govorio Steve Harley.
Nakon što su opevali drum Kikinda-Bašaid, vragovi iz Dablina su spevali i pesmu o viskiju…
Juče pomenuh grupu The Dubliners, a tad sam rekao i da to nije ime koje se pominje samo u fusnoti. Red je da odužim prisećanjem na kraljeve irskog folka. Učinili su toliki uticaj na britansku rock scenu da će o tome kompetentniji morati da kaži više, i to tek nakon što se štogod pomuče da izvuku na površinu dovoljno činjenica.
Na početku tek kućni bend paba O’Donoghue’s u južnom Dablinu, furiozna četvorka je ubrzo stekla široku popularnost… Ali, čekaj malo… Nije na meni da prepričavam biografiju Dublinersa. Tražite malo sami.
Najpre da pustimo malo muzike, a onda reč više.
Boga pitaj da li je je Rod Stewart mislio na London ili na Kikindu… Tek – ima neke simbolike u tome što je svoj prvi solo album zatvorio ovom pesmom:
Volite li muziku Manfreda Manna? Bilo da je reč o ranoj fazi, u vidu grupe koja se zvala kao njen utemeljitelj, Manfred Mann, ili o projektu koji je počeo sedamdesetih, po imenu Manfred Mann’s Earth Band, reč je o vrlo sofisticiranoj i dobro upakovanoj muzici koja je lako nalazila put ka vrhu svih relevantnih top-lista.
Međutim, valjalo bi da znate nešto posebno o toj muzici. Ali, najpre da čujemo jedan od najvećih hitova grupe MMEB, i to iz zlatne faze, dok je šef mikrofona bio fenomenalni pevač Chris Thompson.
Danas uživamo u pesmi dražesne Grace Jones.
Tu i tamo se može naći podatak da je pesmu napisala kombinujući Pjacolin “Libertango” i rege ritam. Pa, dobro. Ja bih uz ovo odigrao jedan sloufoks.
Lizz Wright mi je upala u kadar zahvaljujući prijatelju koji je poštovalac dobre muzike i ljubitelj dobrih koncerata. Iskopao je neki bootleg snimak ove fenomenalne pevačice uhvaćen na nemačkoj televiziji 3Sat, a koncert je započeo ovom numerom…
Ova pesma me progoni već danima, nemam pojma zašto. Ne pravim pitanje, voleo sam je kad je bila vrući hit, volim je i danas jednako, nego reko’ daj da je čujemo kako treba. I to verziju odsviranu u dahu.
Glasnije, molim!
Slatka mladost. Slatke tinejdžerske godine. Uh, da mi je vratiti se tamo bar na dan.
