Category: Muzika

Danas slušamo pesmu koja je značajna za ono što se posle nje i njenog matičnog albuma desilo na zapadnoj obali Amerike. Numera “Alone Again Or” je združeno delo grupe Love. Slušamo verziju izvedenu mnogo godina kasnije, na sceni BBC studija u kultnoj TV emisiji “Later with Jools Holland”.

Temeljna muzika. Ovo se mora poznavati.

Nastavite sa čitanjem… “Opet sam ili…”

Danas slušamo numeru koju je Komšija slušao sa sve tri dostupne radio stanice u vreme kad se pojavila. No, šta ću mu ja: pesma je veličanstvena, izvođač vanserijskih kapaciteta, a verzija spektakularnih razmera… U ponedeljak je održan koncert ispred Bakingemske palate, a Tom Jones je bio jedan od izvođača. Izgleda da se Veliki Dasa druži sa marijačima tamo u Las Vegasu… Poslušajte ovo.

Šta da velim: bili smo na koncertu Toma Jonesa u Beogradu novembra 2009. – ili je bolje reći da je to bila pakleno dobra žurka. Evo ga, danas puni sedamdeset dve i sad već valja sumnjati da je potpisao ugovor sa đavolom, jer peva kapacitetom koji nije slabiji od onog pre 45 godina.

Digresija: pogledajte fotke na stranici sa događaja. Moji favoriti su Grace Jones koja je vrtela hulahop dok je pevala i… i onaj spektakularni vatromet.

Ova numera već duže vreme stoji u mom šteku predloga za muziku za popodne. I nisam znao šta da radim sa njom jer nisam mogao da nađem nijedan širi kontekst kojim bih opravdao objavljivanje. Još uvek ga nisam našao; zadesio se mali vakuum jednog plana i to je sad jedino opravdanje što ipak odlučujem da podelim sa vama ovo.

No, u čemu je trik?

Nastavite sa čitanjem… “Si zaljubiv edno mome”

Danas pravim zamešateljstvo. Ako niste bili u prilici da vidite ovaj snimak nastupa Neila Younga na festivalu Glastonbury jula 2009. godine, svakako je važno da ga vidite; pogotovo poslednja tri minuta. A onda, ako niste znali, danas izlazi novi album Neila Younga u pratnji grupe Crazy Horse, zove se Americana, a to je događaj sam po sebi. I treće, možda će pažljivi pratilac ove rubrike da se seti da smo ovu pesmu, u originalu Bitlsa, već slušali na Suštini pasijansa.

Znam mnogo obrada pesme “A Day in a Life“. Ne znam za bolju. Nema bolje.

Ili imaš ili nemaš. Neil Young ima. Ima više nego bilo ko drugi.

A sad još jednom, glasnije.

Marinko me podseća na klasik. Nisam imao druge nego da odmah turim u muziku za popodne. Veliki bend, velika pesma. Da je čujemo.

Mnogo toga važnog se dešavalo oko Yardbirdsa. Važna imena, važna praksa. Istina, Eric Clapton je tek u zrelim godinama priznao da nije on imao problem sa Yardbirdsima, nego su Yardbirds imali problem sa njim. On je bio rob forme, a oni su, kao niko pre njih van jazz muzike, osluškivali reakciju publike i improvizovali na osnovu te reakcije. Clapton to nije mogao da podnese, pa je otišao da se požali Johnu Mayallu. Ovaj ga je zadržao neko vreme kod sebe dok ga nije naučio kako se to radi.

Ne, nećete videti Erica Claptona na ovom snimku, iako ćete čuti njegovo sviranje: on je pobegao iz Yardbirdsa te 1965. godine neposredno posle snimanja numere “For Your Love” je iz 1965 (ima ga na omotu japanskog izdanja singla, drugi sleva). Zato ćete na snimku videti (i čuti) Jeffa Becka kako svira dvanaesterac i peva, a to je uvek pravi merak.

Danas želim da vas podsetim na to da je šezdesetih bilo mnogo muzike koju je zbog trivijalne produkcije bilo teško prepoznati kao izuzetnu… Šta ćete, nije svako imao Džordža Martina na čiviluku… Grupa The Zombies je nešto najbliže akademskom poimanju pop muzike; tako je to kad imaš previše muzičkog obrazovanja. Znam da znate ovaj pesmičuljak, nego neka vam ne bude teško da ovog puta raščlanite to što slušate.

Znate li koje te 1964. godine sklapao ovakvu muziku u Engleskoj? Niko osim Zombiesa. Malo kasnije su se pojavili neki koji su pobegli iz skiffle muzike, pa su skontali da nije sramota uložiti znanje u popularnu muziku… Ali da se zna ko je odškrinuo vrata. A da vas danas neko pita da li znate ko su Colin Bluntstone i Rod Argent, šta biste mu rekli?

Danas za vas biram neobičnu verziju velike pesme koju je grupa Supremes donela kroz Motown… Negde polovinom šezdesetih, na istočnoj obali SAD pojavila se grupa koju kao da je poplava izbacila… Nikad nisam mogao da ukapiram kako je taj vid psihodelije mogao da se rodi na Long Ajlendu, a ne u Engleskoj (ili bar u Kaliforniji), ali ne mari: Vanilla Fudge je grupa koja je uticala na moje muzičko sazrevanje pre nego, recimo, kanteberijska scena, jednom kad sam došao do pretraživanja po hemijski indukovanom poimanju rock’n’rolla.

Uzgred, upamtite vezu: ritam sekciju ove grupe sačinjavaju basista Tim Bogert i bubnjar Carmine Appice, koji su po raspadu grupe Vanilla Fudge napravili trio sa izvesnim automehaničarem iz Engleske…

Čeprkaću još po ovom području muzike. Nema vam spasa.

Danas slušamo jednu od onih magičnih akustičnih numera iz opusa najveće prangije u istoriji muzike (posle Vagnera). Ako vam kažem da je moj omiljeni album Led Zeppelina treći, onaj na kome dominira akustika, razumećete i zašto volim ovu numeru. Istina, ona je otpala sa trećeg i završila na četvrtom albumu, ali ne mari.

Magija.

Neka sluša ko ima uši. Neka čuje ko ima dušu.

Danas slušamo vanserijsku izvedbu jedne od najboljih angažovanih pesama u opusu Brucea Springsteena. “Ghost of Tom Joad” je naslovna numera albuma iz 1995. godine koji je, koliko se sećam, prošao ispod radara u ono vreme… Ali zamalo. Poslušajte ovu izvedbu sa spektakularnog koncerta povodom 25 godina institucije The Rock’n’roll Hall of Fame, održanog u oktobru 2009. Tokom te dve večeri, svi izvođači su zvali goste na scenu. Gazda je, između ostalih, pozvao jednog od najinteresantnijih gitarista današnjice.

Nastavite sa čitanjem… “Tom Joad, duh promene”

Danas slušamo jednu od najpoznatijih numera u folk literaturi finger-pickin’ gitarskog zvuka. Pesmu svira i peva Doc Watson, legenda žanra. Posebni razlog što slušamo ovu pesmu je taj što je Doc Watson juče otišao na neko bolje mesto; vest je do nas stigla tek danas.

Što reče Klinton kad je dodeljivao nacionalnu medalju umetnosti Docu Watsonu: nema nikoga iz baby boomer generacije da nije pokušao da svira gitaru kao Doc Watson. Malo li je? A istina: bio je uzor generaciji. Neki ugledni muzičari kažu da sve duguju tom čoveku. Leo Kottke, na primer. A ni Tommy Emmanuel ne bi smeo da prećuti svoj najveći uzor.