Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Muzika pokreće misao
Ama, ne što je danas nedelja, nego što mi je trebao zicer za seriju koja je tekla tokom ove nedelje… Danas slušamo jednu od “tvrdih” numera grupe EKV, i to živi snimak, kao što to dolikuje pravim bendovima.
Da li je sve rečeno o onome što je nesrećni Milan Mladenović ostavio svetu?
Danas kovertiramo jednu numeru koju treba slušati noću, na otvorenom, glasno. “Kumova slama” beše stvorena u vreme najkreativnijeg perioda grupe Leb i sol. Ova izvedba je snimljena u Ohridu Skoplju 2006. godine prilikom okupljanja u povodu 30 godina od osnivanja grupe. Zrnce magije u komercijalnom projektu… Šta ćete.
Šteta što se niko nije potrudio da zaokruži priču o grupi Leb i sol kao celinu. Dečurlija bi imala šta da nauči prebirajući po sadržajnom opusu grupe tokom tih 16 godina aktivnog rada. Bilo je tamo veoma svetlih momenata. A “Kumova slama” je samo jedan od njih.
Darka Rundeka sam gledao uživo na sceni samo tri puta. I sva tri puta su bila za pamćenje. Danas slušamo jednu od najlepših pesama u njegovom fantastičnom autorskom opusu. A izvedba… Uh.
Svet bi bio siromašnije mesto da nije Darka Rundeka.
Danas slušamo najbolje od pop muzike što se pojavilo na eks-jugoslovenskoj sceni u poslednjih trideset godina. I to u živoj izvedbi svetske elite na sceni Doma sportova u Zagrebu jednog jesenjeg dana 2003. godine.
Slušaj pažljivo. Gledaj još pažljivije.
Jeste li primetili koja ekipa svira ovde?
Danas pesma kojom smo se već bavili na Suštini pasijansa. A bavićemo se još, dok je svi ne naučite.
Moji prijatelji veoma dobro znaju koju pesmu sa ex-yu prostora najviše volim: to je “Helena lijepa i ja u kiši” Drage Mlinareca. A onda, trenutak magije: 2005. godine, Dražen Vrdoljak okuplja elitu hrvatske scene da izvede veče Mlinarčeve muzike povodom dodeljivanja “Porina”, nagrade za životno delo. I na tom koncertu, pojavljuje se Kraljica i izvodi najmagičniju moguću verziju ove pesme.
Evo me, dok pišem ove redove, slušam pesmu jubilarni petstoti put i ježim se u talasima, od temena do nožnih prstiju… Ili imaš ili nemaš. Josipa ima mnogo. Ovo je toliko dobro da sam joj oprostio to što ne zna tekst.
Neka sluša ko ima uši. Neka čuje ko ima dušu.
Dobra muzika u ne tako dobrom filmu.
Na “Dead Presidents” sam naletao nekoliko puta tokom poslednje decenije, i nikako mi se 
nije dalo da ga pogledam. Intrigirali su me komentari da je reč o žestoko potcenjenom filmu, ali me je nešto u samom opisu konstantno demotivisalo da zasednem i posvetim mu se – da li je reč o radnji ili činjenici da nisam mogao zamisliti Chrisa Tuckera u ozbiljnoj ulozi, ko će ga znati.
Tek kada sam pre nekog vremena poželeo da čujem jednu pesmu i potražio je na YT-u, shvatio sam iz spota i opisa otpremaoca da se ta stvar nalazi u filmu, te sam ozbiljno pročešljao listu numera i oduševio se. Red je da sa vama podelim uživanje u dobrom zvuku, a o filmu ćemo na kraju, baš da ne kvarimo atmosferu na početku…
Danas slušamo jedan malo kasniji rad grupe “S vremena na vreme”: ako se ne varam, ovo je snimljeno na koncertu upriličenom kao ponovno okupljanje grupe posle mnogo godina. Stoga i dodatak: fenomenalna Marija Mihajlović kao vokal. Glasovi jako dobro uklopljeni, melodija vredna pažnje, aranžman kao iz najboljih dana… Slušajte.
Moji malo stariji prijatelji se sećaju vremena kad nisam ispuštao gitaru iz ruku. E, tada sam iz inata ostajao akustičar: taj oblik minimalizma mi je bio po volji zato što akustika najlakše i najbrže raskrinkava folirante… E, zbog toga mi ova pesma tako dobro leže: iz ove kože se ne može. Ako se ikad budem vratio aktivnom sviranju, biće to ovakva muzika.
Pesma koju danas slušamo predstavlja sam vrh literature domaće popularne muzike. Otkad se ovo pojavilo pre par godina, vode se beskrajne diskusije o tome ko je bolji pevač – ili barem ko je bio bolji od dvojice (među ukupno pet pevača) koji su ostavili traga u Korni grupi.
Dado Topić ili Zlatko Pejaković, pitanje je sad.
Nedelja je, popodne je, toplo je napolju i ne vredi izlaziti pre sutona, pa sve nešto mislim: pametnije da slušate dobru muziku nego da gledate televiziju. Zato ovog puta malo veće parče… Za vas biram eksperiment koji je potrajao samo dve ili tri svirke (ne znam tačno) na jazz festivalu u Esenu i još kojegde u Nemačkoj 1993. godine. Elem, na inicijativu Gingera Bakera, osnovan je surogat koji podseća na grupu Cream, samo što je umesto Erica Claptona svirao Gary Moore – kombinacija kojoj se niko nije nadao. Poslušajte.
Danas slušamo jednu od meni najdražih grupa savremenog američkog zvuka, onog koji se verlo široko opisuje pojmovima americana i alt.country. Calexico je projekat dvojice ludaka iz Arizone: John Convertino i Joey Burns su ljudi koji umeju da pretoče miris pustinje u muziku.
Preporučujem glasno slušanje.
A vašoj pažnji svakako preporučujem da pročačkate opus grupe Calexico. Imao bih šta da preporučim i lično, ali neću. 
Da ne pomislite da ima lošijih momenata: ovako konzistentno visok kvalitet muzike tokom dužeg vremena je jako teško naći.