Moram ponekad da iskušavam vaš prag tolerancije… Ovaj je zajeb’o i onog Gonza iz Muppeta… Lele, brate, pazi sad:
(Samo tetki da odnesem lek…)
Category: Muzika
Muzika pokreće misao
R.I.P. Jim Marshall
Danas je svet napustio čovek koga su nazvali “Father of the Load”. Međutim, pre nego galamu, Jim Marshall je svojim pojačalom prvi dao dušu zvuku gitare…
Jimi Hendrix, najveći gitarista rock’n’rolla, govorio je da mu trebaju samo tri stvari u životu: Fender Stratocaster, Marshall pojačalo i komad žice između njih. Zvuk koji se dobijao prostom vezom legendarne gitare i legendarnog pojačala predstavlja jedan od temelja zvuka rock’n’rolla.
Tih šezdesetih godina u Velikoj Britaniji, potražnja za opremom za elektrifikovane bendove naglo je porasla, ali pojačala su i dalje bile veoma skupa. Jim Marshall je imao prodavnicu opreme za muzičare i primetio je da nedostaje valjana alternativa za klince sa plićim džepom. Odlučio je da napravi pojačalo koje je jeftinije od Fender Bassman kombinacije, te je krenuo u istraživanje. U šestoj iteraciji sopstvenog pojačala, došao je do onoga što je i sam nazvao the Marshall sound. Nije se dopalo samo njemu: nekoliko prototipova je privuklo pažnju i kompanija Marshall Amplification je osnovana 1962. godine.
Heroji i nitkovi
Možda nije prilično to što vam ovo zavarujem u radni dan, ali ne mogu da odolim. Reč je o jednom od najboljih rezultata u istoriji popularne muzike, o delu koje će se slušati sledećih hiljadu godina. Muzika koju biram za danas je početak možda najvažnijeg albuma rock’n’rolla, delo koje je ugledalo svetlost dana sa zakašnjenjem od tričavih 37 godina.
Da, znam da sam izrekao teške reči. A vi znajte da ih nisam izrekao na prečac.
U životu sam čuo toliko muzike da malo šta može da me dirne duboko. Kada je album Smile izašao 2004. godine, a zatim Brian Wilson i ekipa upriličili koncert na kojem je među uplakanima bio i Paul McCartney, malo je reći da sam bio dirnut. Bio sam toliko potresen da desetak dana nisam hteo da slušam nikakvu muziku, osim ponekad delove albuma Smile ponovo. A kad pokrenem video zapis koncerta, ne mogu da stanem: odgledam ga i odslušam celog.
Poslušajte ovaj isečak još jednom i pažljivo pratite šta se dešava na sceni; uočite količinu muzike upletenu u nešto što će nepažljivi slušalac nazvati pesmičuljkom. Potražite, pogledajte i poslušajte ceo koncert Smile čiji je ovo početak.
Neka sluša ko ima uši. Neka čuje ko ima dušu.
Propustili smo brod…
Otkad sam prvi put čuo ovaj zarazni pesmičuljak, ne mogu da se odvojim od njega. To je jedna od onih pesama što se usele između sinapsi, pa ne puštaju. No, za razliku od većine takvih pesama, koje su u suštini đubre, ova je makar dobra i vesela.
Nije zgoreg čuti ponovo, a?
Tupelo Honey
U dugom i manje-više besprekornom opusu Vana Morrisona, album Tupelo Honey (1971)zauzima posebno mesto. Nije to zato što sadrži remek-dela, mada nekoliko numera možemo tako nazvati, nego zato što je to bio možda jedini period u životu Velikog Džangrizala kada je smirio loptu, živeo u ljubavi sa Janet Planet u pastoralnoj idili Vudstoka i spokojno stvarao.
Nikad pre i nikad posle. Bilo je još mnogo veličanstvenih pesama, ali ne ovako zelenih. Trebalo je da prođe skoro trideset godina da bi Van the Man napisao nešto slično.
Drugi april, neki rođendani rock’n’rolla
Opet gomila rođendana; svi vredni posebne večeri slušanja muzike. Ali dobro, od svakog po malo, pa je već vredno pažnje…
Na današnji dan, na svet je došao jedan od najvećih pesmoklepaca koje je rock’n’roll ikada imao. Leon Russell je rođen 2. aprila 1942. i danas mu je sedam banki. Podsećam vas na samo tri hita koja je on napisao, a koje neki od vas verovatno pripisuju nekim drugim izvođačima.
Da, znam da znate ovu pesmu iz opusa Eltona Johna… Pa onda:
Nastavite sa čitanjem… “Drugi april, neki rođendani rock’n’rolla”
Čudno kako samo vreme leti
Danas je na redu pesma jednog majstora u izvedbi dvojice drugih majstora. Možda je ovo definitivna verzija? Ne znam i nije bitno. Slušaj opušteno.
Ovaj soul se uvlači pod kožu mnogo bolje umalo izgubljenje country balade danas malo kome poznatog Donnyja Mauldina, a koju je Willie Nelson onako perfektno ispolirao još pre nego što sam se ja rodio. Al Green i njegova ekipa ne da su napravili novu verziju, nego izgleda da su načinili novi prepis; Lyle Lovett je tu poslužio tek kao perfektni, pikantni začin. Ovo sad zvuči kao da ne može bolje. Pa možda i ne može.
Leteći kauboji
Moram da priznam, naslov je banalan. Ali, pesma nije. Ova pesma je remek-delo.
Slušaj dobro.
Rickie Lee Jones je odavno u fokusu mojih interesovanja. Preporučujem da pročačkate njen fenomenalni opus. Koliko je duše, pameti i znanja uloženo u muziku koju ona stvara, to je teško reći u malo reči.
El Tango de Roxanne
Pomenuh danas film Moulin Rouge. U tom filmu ima raznih čuda. Jedna od scena je čista antologija. Tango kao borba, kao paroksizam strasti, kao lom u duši koji se pretvara u muziku, kao bol koji se pretače u strastvenu kretnju.
The love is for the highest bidder…
Neka sluša ko ima uši. Neka čuje ko ima dušu.
31. mart: razne godišnjice u rock’n’rollu
Opet gomila raznih rođendana i godišnjica na današnji dan. Zaista bi bio red da ih pomenem, kad sam već saznao za njih zahvaljujući nekim dobrim ljudima.
Da počnem time što juče nisam stigao da pomenem rođendan Erica Claptona: 30. marta je napunio 67. Nikad nije kasno da mu čestitamo, zar ne?
A današnji dan, pun kao oko.
– * –
Na današnji dan 1949. godine, kompanija RCA Victor je promovisala gramofonsku ploču od sedam inča koja se okreće 45 puta u minutu. Možda vam to danas liči na trivijalan podatak, ali revolucija koju je taj format izazvao je bila od presudne važnosti za ono što je uskoro došlo… Ne manje nego radiju, rock’n’roll za svoju popularnost duguje singl ploči i džuboksu, spravi koju je imao svaki lokal u Americi koji je držao do sebe.
Nastavite sa čitanjem… “31. mart: razne godišnjice u rock’n’rollu”