Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Muzika pokreće misao
Moj prvi susret sa progresivnom muzikom koja dolazi iz Italije inicirala je grupa ELP pre nekih četrdesetak godina, kada su posle turneje sa sobom doveli na Ostrvo grupu PFM i ekspresno im poturili ugovor kako bi snimali za njihovu izdavačku kuću. U to doba Keith Emerson je za mene bio božanstvo, pa nije bilo nikakve nedoumice da li da potrošim đački džeparac za nabavku ploče grupe koju nikada nisam čuo.
Nisam se prevario.
Čovek ponekad mora da uspori, pa možda čak i da zastane, e samo da bi se setio da ništa u životu ne mora da bude komplikovano i grčem začinjeno. Ma, čak ni kad je neko zlo posredi.
A kamoli svakodnevna životna iskušenja.
U gluvo doba noći između petka i subote, probudila me je grmljavina kakvu odavno nisam čuo. Dok sam se pitao da li to samo sanjam, u blizini je udario grom da su svi prozori zaigrali, a kiša je počela da pljušti kao da sam u tropima, a ne usred Šumadije. Suncetijebemžareno, prvo sam pomislio, da li se podmladak vratio na vreme iz provoda? Onako krmeljiv i sanjiv odem da proverim i padne mi kamen sa srca – na broju su i ne konstatuju šta se oko njih dešava.
Jebeš dan koji ti ovako počne…
Ako ste pratili američku nezavisnu scenu od pre petnaestak godina, sigurno se sećate početaka grupe The Black Keys. Ovaj neobičan dvojac je dosta neuspešno pokušavao da plasira svoju viziju rocka koja je bila neobična mešavina garažnog zvuka, bluesa i indie pristupa. Uprkos poteškoćama na početku karijere, za kratko vreme su prešli put od sviranja po klubovima do stadiona ponajviše zahvaljujući stalnim nastupima i interesantnim pesmama. No, Dan Auerbach, pevač, gitarista i glavni kretivac se nije zaustavio na tome.
Kada zaposedneš stadione, počinje da kaplje i veća lova, pa je Auerbach višak pametno investirao – otvorio je soptveni studio.
Dobro se sećam dana kada se pojavila kompresija zvuka u vidu .mp3 formata. Jedan naš prijatelj je, posle kraćeg eksperimentisaanja, svečano objavio da rasprodaje svoju fonoteku i u budućnosti će sve muzičke zapise tako čuvati. Eksperimentisanje je pokazalo da na tadašnjim računarima sabijanje diska u ovaj format poprilično dugo traje, a sam softver je toliko toliko opterećivao mašinu da se ništa drugo nije moglo raditi uz to.
Čekala se noć da bi posao do jutra bio gotov.
Kada neko u mojoj neposrednoj okolini ispali onu čuvenu izjavu “nema više dobre muzike” pa ostane živ, ne uzbuđujem se previše. Nekad sam besneo naglas; trebale su mi godine da naučim da ignorišem nevešt pogled na svet. A pravo da vam kažem, veoma sam se umorio od toga da bilo koga o bilo čemu ubeđujem. Jer kad neko ima ideju da je u pravu kada ispali takvu glupost, mala je verovatnoća da ćete mu bilo kakvim argumentom, uključujući argument praktičnog slušanja muzike, promeniti mišljenje.
Najzad, mišljenje takvih se ne može promeniti zato što tu mišljenja uopšte nema: tek poneki davno okoštali stav zasnovan na frazama. Čak i kad kažu nešto tačno, takvi ljudi ne umeju da objasne zašto je to tako.
Imam mnogo nove muzike u svom čujnom polju kojom bih mogao da dokažem da dobre nove muzike ima na pretek. Tu postoji samo jedan mali, malecki, ama ovolišni problem: sve je teže razvrstati žito od kukolja. Ovoliko je falilo da mi ovaj završi u kanti za smeće.
Ala bih se ogrešio.
Jedan od mojih francuskih prijatelja me je častio sa nekoliko diskova na kojima su reizdanja grupa za koje nikada nisam čuo. Poručuje mi: “u pitanju su izvođači na koje su zaboravili i u sopstvenoj državi, a njihovi radovi su više nego zanimljivi.” Njegove preporuke do sada nisu omanjivale, pa je na meni bilo samo od čega da počnem. Po sistemu eliminacije “eci-peci-pec”, prvi album koji sam pustio bio je La Clef Des Songes (1975), jedinac grupe Pentacle.
I sve je sasvim fino počelo…
Zajedljivi bi rekli “to je ono kad pile kukuriče”. Drugi bi pomislili kako je Onaj Gore bio nepravedan u raspodeli talenta, pa je nekom dao pet puta više, čineći da on još u tinejdžerskim godinama napravi više hitova koji će dobaciti hiljadu godina nego što je nekom uspelo u celoj karijeri. E, onda bi neko krenuo da raspreda kako je to nepravedno.
Međutim, Onaj Gore mora da je imao neki poseban plan sa lepuškastim momkom iz Birminghama. Najzad, ako želiš da imaš olimpijskog pobednika, potreban ti je jedan koji može da skoči uvis dva i po metra, a ne petorica koji mogu da skoče po pola metra.
I’ve got no need for open roads
‘Cause all I own fits on my back
I see the world from rusted trains
And always know I won’t be back
Da li se ovi stihovi odnose na lutalicu, begunca ili razočaranog čoveka? Još uvek nisam načisto šta je pisac hteo da nam kaže…
When everybody loves you
you can never be lonely
Kada si mlad, dozvoljeno ti je da naivno i idealistički razmišljaš.
