Johna Mayalla s pravom smatraju “ocem britanskog bluza” jer su kroz njegovu “školicu” tokom šezdesetih prošli gotovo svi muzičari koji će nekoliko godina kasnije početi sa sopstvenim uspešnim karijerama. Većina od njih našla je mesto u leksikonu “ko je ko u bitanskoj muzici”, a Mayallova uloga “poslodavca koji menja muzičare k’o čarape” je, vremenom, revidirana – on je najviše igrao ulogu “katalizatora” koji je iz tekuće ekipe uglavnom mladih talenata uspevao da izvuče ono što je najbolje.
Nekim ljudima podrazumevano je da svaki odnos sa drugima predstavlja teren za antagonizam. Nije to mizantropija: to je, prosto, posledica činjenice da su takvi ljudi odrasli u svetu bez ljubavi. Nisu imali od koga da nauče kako da se ponašaju prema drugima. I onda, kad se desi neponovljivi trenutak susreta sa srodnom dušom, ti tužni ljudi ne umeju da se snađu. Propuste priliku koja je mogla da ih promeni za ceo život. A neke, pak, neprilika susreta sa emocionalno nedozrelima košta jako mnogo. Pogotovo one koji su se očešali o osobe koje svaki kontakt tumače kao naklonost.
Moguće je da ovu pesmu tumačim pogrešno, ali neću ni minuta više utrošiti na razmišljanje o tome. Tako sam je užljebio kad sam je čuo prvi put i tako je nekako zanavek ostala u mom poimanju stiha “little bird lit down on Henry Lee”.
Kada god nisam siguran šta bih da slušam, dohvatim se nekog od nosača zvuka na kome je reggae muzika. Dobro znam da će da ulije u mene posustalu energiju i optimizam, ma šta pesme poručivale. Zarazni ritam se trenutno ubacuje u podsvest, a noge počinju same da se kreću…
Kraj šezdesetih je za mnoge danas velike muzičare bio prekretnica. Postalo je jasno da se otvaraju mnogi novi putevi, a dobar deo njih se spremao da ih istraži. Za grupu Traffic, koja je za sobom već imala tri uspešna albuma i hvalospeve kritike, bio je kraj puta. Steve Winwood, tadašnje “čudo od deteta”, već je radio, zajedno sa Ericom Claptonom i Gingerom Bakerom, na formiranju jedne od prvih supergrupa tog vremena.
Kako mi se Willard ućutao u poslednje vreme, tako mi se Chris aktivirao. On je, inače, osobenjak iz Australije koji voli da luta po second hand prodavnicama ploča u kojima pronalazi neverovatna izdanja. A kada ih kupi za, obično, nebitan novac, krene da se hvali.
I da me, a i mnoge druge, mamka kako bismo čuli obično neki album za koji i ne znam da je ikada snimljen.
So you finally got what you wanted
You’ve achieved your aim by making me walk in line
And when you just can’t get any higher
You use your senses to suss out this week’s climber
And the small fame that you’ve acquired
Has brought you into cult status
But to me you’re still a collector
Nisam mogao da se ne nasmejem na ove stihove. Da vam ih baš i ne prevodim ako niste vrlo sigurni sa englesdkim jezikom, jer nije lako igrati se stihovima jednog od najboljih songwritera koje je Engleska dala svetu. Reč je o tome da sam između redova teksta sledeće pesme prepoznao zadovoljstvo običnog života i uživanja u jednostavnosti koje taj čovek očigledno ceni više nego bilo šta drugo, pa se (i) zbog toga odriče one kojoj peva te stihove. To me, takođe, u sledećem krugu razmišljanja na istu temu, dovodi do teze o jednostavnosti kao važnom preduslovu i poželjnoj osobini genijalnih rezultata…
Nemaš šta da dodaš, nemaš šta da oduzmeš. Udara pravo u srce. Znači, to je to.
Na onim glupavim listama 100 najboljih, najvećih, najuticajnijih, naj… gitarista svih vremena, Micka Ronsona nećete naći ni u prvih 50. On nije bio muzičar koji je plenio svojom virtuoznošču i vladanjem instrumentom – tako nešto nije ni želeo. Njegova vrednost je bila u tome što je savršeno razumeo ideje svojih poslodavaca i znao je da ih perfektno uobliči na nekim od antologijskih pesama koje su danas zastupljene u svakom bukvaru rock & rolla.
Zazvučao bi kao ni jedan drugi gitarista u tom trenutku.
When I was a young man I’d never been kissed;
I got to thinking about what I had missed.
I found a girl. I kissed her and then…
Oh Lord, I kissed her again.
Čim mi neko pomene “eksperimentalni rock”, digne mi se kosa na glavi. Iako je dobro poznato da uvek podržavam muzičare koji traže sopstvene puteve, više sam se naslušao onih koji prave ekperimente radi eksperimenata. Možda nisam ukapirao šta su hteli da poruče publici ili je u pitanju odbojnost prema disonantnim tonovima, tek, počeo sam da ih zaobilazim u širokom luku.
Nisu svi genijalci poput Roberta Frippa i sličnih.
Ako ste redovan posetilac Suštine pasijansa, dobro znate koliko volimo muziku Davida Bowieja; nijedno drugo ime nije toliko puta upotrebljeno u ovoj rubrici. Štaviše, spontano smo otkrili da ta muzika najčvršći zajednički imenitelj različitih ukusa, navika i sklonosti osmorice Samuraja Skoja. I zato smo o Čoveku Koji Je Bio Umetnost govorili iz različitih aspekata, uvek potičući mogućnost da ostaje još nešto što se može otkriti i dodati u građevinu poštovanja prema tom opusu.
Voleo bih da vam ovog puta skrenem pažnju na fantastičnu sposobnost Davida Bowiea da izabere perfektne muzičke saradnike, takve koji će ostaviti trag koji prevazilazi autorski momenat, a da pritom niko nikome ne narušava integritet. Kao ilustraciju tog pogleda, iz arhive vadim numeru za koju se većina poštovalaca muzike Davida Bowiea bez zadrške slaže da je reč o jednom od najluđih instrumentalnih trenutaka u njegovoj veličanstvenoj muzičkoj zaostavštini.
Na stranu što je ovo jedna od najluđih solo partitura u istoriji rock muzike… Možete li poverovati da je ovo snimljeno iz cuga?
