Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Muzika pokreće misao
Muškarce često bije glas da su na neki način aljkavi i da ostavljaju iza sebe haos u kući. Iako ne spadam u takve, potpuno razumem žene koje jedan deo svog dana provode raspremajući za svojim voljenim bićem. Nije im lako, verujem da su često zbog toga razdražljive i besne,ali šta se sada tu može – same su ih birale. 
Može li se oko svega pomenutog ispevati pesma? Može, naravno, i to ne tako trivijalna kako bi moglo da se nasluti kada je ovakva tema u pitanju.
Empirijski je utvrđeno da sinhronicitet čini temeljni princip Suštine pasijansa. Kad god se desi nešto što neiskusni nazivaju koincidencijom, dobro se provedemo; na stranu to što ponešto usput i naučimo. Današnji naslov je upravo posledica sinhroniciteta, a do njega me je dovelo saznanje da samo Zoća Peacock i ja skoro istovremeno spremali priloge o dvojici velikih muzičkih ikona grada Njujorka. On juče o Paulu Simonu, a ja danas o Billyju Joelu.
Zapravo, prva paralela nije grad koji je ključno obojio muziku dvojice stvaralaca. Najvažniji zajednički imenitelj je, naravno, fantastična muzika.
Nedavno sam na nekom portalu čitao recenziju poslednjeg albuma Stranger to Stranger (2016) Paula Simona. Očigledno mlađani autor teksta nije imao nekih zamerki ovom, inače odličnom, ostvarenju, ali je potpuno uprskao motku rečenicom koja je trebalo da bude poenta na kraju teksta. A ona, otprilike, glasi: “Ovo je muzika koju slušaju matorci.”
Izgleda mi da mu je bilo mrsko da sasluša i ostatak Simonovog velikog i kvalitetnog opusa, pa je nasumično ispalio metak u njega, ne shvatajući da je pogodio sopstvenu nogu.
Nedavno je jedan moj prijatelj na FejZbuku okačio fotku s početka osamdesetih. Iako neke prisutne ne mogu više da prepoznam, dobrih desetak minuta sam zurio u sliku i slatko se smejao tadašnjem stylingu – kožne jakne, tesne farmerke, natapirane frizure…
Imali smo utisak da izgledamo opako. 
Optimisti među nama svakodnevno govore da živimo u vremenu velikih promena i da zbog toga trebalo da budemo srećni jer nas čeka svetla budućnost. Nemam ništa protiv takvog pristupa, ali imam par amandmana. Velike promene traju predugo za moj ukus, a svima nama je, očigledno, sve gore.
Zbog toga se neprestano pitam: zašto smo uopšte išta menjali kada nam je već bilo dobro?
Nedavno je neko moje društvo odlučilo da napravi žurku. 
Kao u stara vremena, rekli su, što je podrazumevalo puno toga na šta nekada nismo morali da obraćamo pažnju: osloboditi se dece, unučića, posle, mobilnih telefona… Nekadašnje ribetine su demonstrirale zavidnu veštinu u pripremanju mezetluka, a višak vremena su provele u doterivanju stylinga – svaka od njih se potrudila da pokuša da izbriše makar deceniju iz krštenice. 
Muški su, za razliku od njih, bili uobičajeno nemarni, sretni što su se oslobodili odela i kravata. 
Cuganje nam je slabo išlo – nema te jetre koja će da se podmladi. 
Карневал је она зимска светковина кад ваља (јести) месо, дакле крај тамо неког поста. Другови чланови ће ваљда већ знати кад је то, све ми се чини негде фебруара, кад ваља обновити шта се из тела излучило током зиме. Дакле удри бригу на весеље.
У случају моје треће Италијанке у овој мешњи, и колико се ја уопште дознајем у тај језик, она пати јер је њему све карневал. Он се забавља, она сузе лије, оће д’умре. Мада овде не изгледа нарочито тужно, напротив:
Хм, штета што ово видим први пут, или је и то ко зна зашто добро. Јер бих се дефинитивно напалио, нема везе што сам тада био поприлично малолетан.
Дакле саставићу три Италијанке (значи обећао сам и једну за сутра, или кад стигнем током овог распуста), иако баш не волим то по систему тројки, ем је распарено ем није неки округао број, боље би било четири или осам…
Немам појма шта је то Мина и да ли је њено дружење са Лучом Батистијем ишло даље од заједничких наступа, и колико она пева његових ствари, и ко је ту с ким и како повезан. Мени је довољно да ми је ово трајно на плејлисти, онако за севап & севдах.
Нит је нека рокерка, нит је мој тип. Овај снимак је занимљив утолико што су још и те 1971. на РАИју имали боју, од које је нешто мало остало на овом снимку (изгледа намерно). Плејбек убада очајно, глумата такође, шминка… је ли могуће да је тада та количина била нормална? Леле…
Ово сам обећао себи да ћу једном, па ево саћу.
Од осамдесетих ми је остало то да се као слабо сећам да је нешто уопште било, међутим мало мало па ми наиђе нешто из тог времена, па испадне да је тога било ихај и фртаљ. Например ово.
Кад чујем “Ђана Нанини” то ми дође као нешто за успављивање, као “Иванина нана” (што му можда и јесте исто, у неку руку). А није уопште. Волим ове италијанске ствари јер имају богату мелодију, са распоном у који би стала бар три-четири данашња хита.
R.I.P. Rick Parfitt (1948-2016)
R.I.P. George Michael (1963-2016)
Teško je ukapirati šta se dešava. Kao da je sudnji dan već počeo, pa najpre poziva muzičare.
Poslušajte ovo. Mnogo je simbolike u tekstu, a aktuelno je i danas, 40 godina posle prve izvedbe.
Udara u sinapse.
