Svi su u pravu i svi su krivi
Lekcija XIII
Car Irod ili Beda moralista
Veliki astrolog cara Iroda podneo je caru sledeći izveštaj:
— Onaj koji se napio vode iz tajanstvene reke Hiphazis, koji je udisao vazduh šarenoga brda Atanora, kome stoje na usluzi Nisroh i Nahema, i Adramaleh i sam Belijal, prenosi ti govor zvezda: uz učešće Saturna, postojbine olova, planete nesreće i propasti, oruđa grozote i poraza, kao i uz učešće Venere, koja podseća na hladnoću i vlagu, rodio se jučerašnjeg dana neko ko za tebe označava smrtnu opasnost. Saturn koji kruži po sedmom nebu i blagodareći kome se rađaju siromasi, nadničari, seljaci i trgovci, i koji večito šalje na našu zemlju, čuvanu vlašću Jagnjeta, bolesti i smrti, zli Saturn crne boje, pred kojim nas opominju knjige starostavne, jer on štiti samo lopove, krivotvoritelje novca i zatvorenike, dao je juče život caru judejskom. Tvoja vlast je ugrožena. O tome ti govori jezik zvezda.
Car Irod ustade i reče tihim glasom, u kome se krio hladni bes satrapa:
Nastavite sa čitanjem… “Kolakovski – Ključ nebeski (lekcija 13)”
U najvišoj sferi neba nalazio se otmen bar, gde je Jehova navikao da prima izveštaje sa zemlje od svojih izaslanika i gde je, takođe, navraćao Sotona. Bar je nosio šaljiv naziv “COCOFLI”, što je bilo skraćenica od niza naziva koji su označavali razne stepene uzajamnih odnosa dvaju konkurenata: Coexistence — Cooperation — Friendship — Love — Identity. Gospod seđaše tamo jednom pijuckajući svoje omiljeno piće: ćehoćinski rasol. Uđe Sotona i klimnuvši lako glavom zatraži od barmena konjak. Neko vreme je pušio cigaretu oslonjen o šank i kao nenamerno puštao kolutove oštrog dima u lice Gospoda koji se gušio, crven od ljutine; potom Sotona reče barmenu, glumeći ravnodušnost:
Knjiga Isusa Navina obaveštava o poznatoj špijunsko-muzičko-običajno-koljačkoj aferi koja se dogodila u gradu Jerihonu. Isus je, naime, dobio uverenje od Boga da će osvojiti grad Jerihon — a takođe i ostale zemlje. Ipak, ne zna se zašto, nije se zadovoljio tim obećanjem — iako je mogao leći da spava pošto je već bio siguran u pobedu — već je, pre no što je pristupio opsadi, poslao, za svaki slučaj, dvojicu agenata kontraobaveštajne službe, dobro snabdevene, kao uvek u takvoj situaciji, tamošnjom valutom. Bili su to mladi momci, sasvim bistri, samo nešto lakomisleni. Tek što su ušli u grad, odlučili su da isprobaju razne tekovine civilizacije kakve dugo nisu imali u vojnoj službi; imajući u džepu podosta gotovine, krenuše uveče ulicama tražeći kuće s crvenim fenjerom, a takvih beše nekoliko u tome gradu, slavnom zbog svoga visokog kulturnog nivoa. Brzo nađoše željeni objekat i, vođeni nezemaljskim nadahnućem, naiđoše na jednu damu po imenu Rava.
Priroda retko sjedinjuje, u jednoj ličnosti, snagu karaktera i snagu intelekta. To je opreznost s razlogom predviđena i mogla bi odlično da nas navodi na divljenje prema Tvorcu da nije mnogobrojnih drugih načela po kojima je on uredio svet. Ovde se ipak radi baš o takvom načelu koje je veoma pohvalno. Naročiti slučaj toga načela je činjenica da priroda izuzetno retko sjedinjuje vojnički talenat sa širinom duhovnih horizonata i opštom inteligencijom. Stvar je razumljiva, jer su to međusobno suprotne vrline. Odista je lako zapaziti da vrlina vojnog starešine počiva na tome što on treba da iskaže samostalnost samo u granicama naređenja. Svako naređenje ostavlja izvesna prazna mesta za nepredviđene okolnosti, a starešina treba da ih ispuni najispravnije što je moguće, kako bi bio ostvaren glavni cilj naređenja. Ali starešina je izgubljen ako počne da premišlja o nečem što leži izvan naređenja, na primer o opštem cilju kome naređenje služi; vrednost starešine počiva na sposobnosti ograničavanja svoga vidokruga. Previše inteligentan oficir kome je naređeno da zametne kratku čarku, poželeće, u pogodnoj prilici, da dobije ceo rat ili sasvim da spase čovečanstvo: u rezultatu on gubi čak i malu bitku. Inteligencija, naime, ima prirodnu sklonost ka stalnom prekoračivanju granica, koje sama sebi nameće ili koje joj nameću drugi; teži ka konfrontaciji raznih tačaka gledišta, ka razmatranju razloga koji su u suprotnosti sa odlukama ili primljenim naređenjima; loše podnosi subordinaciju i red, a na marširanje u korak gleda s prezirom. U rezultatu može da dovodi do istih posledica kao i slab karakter: lako rađa dezertere. U prirodu talenta jednog vojnika spada sposobnost za tačno ograničavanje ciljeva kakvi se žele postići.
Valaam, sin Boerov, krenu na službeno putovanje po naređenju božjem u važnom državnom pitanju, a putovaše na magarici. Bogu se ipak ne dopade put koji ovaj izabra, te posla anđela da Valaama zaustavi. Ali učini istovremeno da anđeo s mačem velikim vidljiv beše samo magarici — što se, uostalom, ne jednom dešava. Videći prepreku, magarica se ponese racionalno i skrenu s puta; Valaam, koji anđela ne viđaše, takođe se ponese racionalno i poče je tući štapom hoteći je prisiliti da se vrati na put. Stvar se ponovi triput, dok najzad Bog ne udeli dar govora magarici, koja glasno njaknu: 
PITANJE: Šta misle Egipćani i Faraon o milosrđu Boga?
Nekoliko pokolenja Avramovih potomaka imalo je, kao i on, hronično neplodne žene; tu čudnu pravilnost redovno je lomila intervencija Boga, koji je svaki put nekako stvar udešavao da su se deca ipak rađala. Bio je to najpre slučaj Rebeke, Isakove žene. Sa pomoću Božjom rodila je ona blizance — rutavog i snažnog Isava i glatkog Jakova.
Istoriju Avrama i Isaka fizički su interpretirali Seren Kjerkegor i njegovi nastavljači kao problem straha: Avram treba da žrtvuje sina po Božjoj zapovesti, ali otkuda sigurnost da to nije naređenje Boga, a ne satansko kušanje, iluzija ili ludilo? Otkuda sigurnost da on ispravno tumači sebi naređenje? Drugim rečima: polazna postavka egzistencijalne interpretacije Isakovog problema jeste pogled da krajnja odluka leži u Avramovim rukama, da on ne može ovladati nepokolebljivom sigurnošću u pogledu izvora naređenja ni njegove sadržine, da je razdiran strahom jer, možda, žrtvuje sina uzalud. Avram istupa kao oličenje ljudskog nemira naspram situacije u kojoj postoji prisila izbora između velikih vrednosti i nedostatak spoljašnjih razloga za njegovo izvršenje.
Kada je Sara najzad odlučila da saopšti svome mužu da usled nekih urođenih defekata ne može da ga usreći potomstvom, Avram je ostao da sedi mračan i sumoran; razgovor se prekinuo u napetom ćutanju punom iščekivanja da padne reč koju su oboje znali, ali koju duže vreme nijedno nije smelo naglas da izgovori. Najzad ju je izgovorila Sara — i zato što ju je, kao ženu, obavezivala veća odvažnost i zato što je baš ona u tom pitanju trebalo da izvrši akt odricanja. Rekla je: “Imaćeš dete s Agarom, mojom služavkom.” Avram odahnu s olakšanjem; nije on uopšte bio čovek velika srca i radovao se što predlog nije potekao od njega. Da je bio manje malodušan, trebalo je sam da ga iznese, očekujući dozvolu od žene, a ne da nju izlaže poniženju da izgovori prvu reč. Nije trebalo kukavički da beži od prekora da je samoživ, nego da ženi ostavi bar privilegiju svesti da je postala žrtva njegove brutalne požude (jer je ona znala da je on Agaru odavno želeo), a ne pak da ga ona unapred razgreši vlastitom inicijativom i da ga gurne u primamljiv greh. Jer Agara Misirka beše najlepša devojka u dolini Eufrata.