Category: Literatura

Sećate li se knjiga? Nekad smo ih voleli zbog zrnca mudrosti koje su ponekad sadržale.

Prelistavam januarski National Geographic

Kad započne godina, započne i novi ciklus pretplate za mene; to jest, stiglo je podsećanje da je vreme za obnovu pretplate. Šta da radim?

National Geographic Srbija, januar 2012.Znate već, poštari su se pretvorili u Morloke, a ja sam jadni mali Eloi i ne smem da izađem na ulicu da me Morloci ne bi pojeli. A oni sve čine da me namame napolje: poslednja dva puta namerno nisu oštetili pristigle primerke National Geographica samo da bi me prevarili da se opet pretplatim. Kao, pronikli su u moj plan da neko vreme kupujem primerke na kiosku i tako napravim bar jednu neprekinutu seriju nepocepanih primeraka u kolekciji. Šta da radim?…

Redovni pretplatnik sam od broja 4 (februar 2007). Brojeve 2 i 3 sam kupio na kiosku, a za prvi broj bejah zakasnio jer nisam znao da se uopšte pojavio… Posle sam zamolio Igora da mi izvuče jedan primerak iz remitende, pa je i to konačno bilo nadoknađeno. Jedan primerak nikad nije stigao poštom, a jedan je jako kasnio, pa sam ih nadoknadio na kiosku. Prosek je dobar. Samo da nije tog strašnog cepanja. Šta da radim?…

Pošta traži da stavimo poštanske sandučiće na uličnu stranu kapije. To se neće desiti, jer ja ne mogu da provodim život braneći sadržaj sandučeta od lopova i bolesnika kojima je cilj da unište nešto tuđe, šta god to bilo. Da, već sam video polomljene brave i prozorčiće na takvim sandučićima. Ako stavim sanduče sa unutrašnje strane, pa ostavim prorez, onaj što ima veći broj cipela nego IQ će opet praviti origami od mojih primeraka časopisa. Šta da radim?…

Znam: puštam Radio Paradise i prelistavam januarsko izdanje.

Nastavite sa čitanjem… “Prelistavam januarski National Geographic”

Isak Njutn po prvi put među Srbima I

Imamo dobar povod da pričamo o geniju

Isak Njutn, još uvek bez siraGodine 1687. engleski naučnik Isak Njutn objavljuje knjigu Matematički principi prirodne filozofije (zbog veličine naslova, knjiga se obično naziva Principi). To je druga savremena naučna knjiga u istoriji (prva je Galilejeva, Dijalog o dva glavna sistema sveta). Obimno delo, pisano na latinskom, nastalo je, ne bez Njutnovog protivljenja (o čemu će posebno biti reči), iz silnog navaljivanja njegovog prijatelja Edmunda Haleja (istog onog čija nas kometa pohodi svakih 76 godina, a poslednji put okruglo 299 godina po izdavanju Principa). Knjiga pobuđuje veliko interesovanje, doživljava tri revizije (poslednja godinu dana pred Njutnovu smrt), njen sadržaj biva opšte priznat, njen pisac je poštovan, dobija titulu, državna prava i obaveze. Sir Isak Njutn umire 1727. godine i, uz počasti rezervisane za kraljeve, biva sahranjen u Vestminsterskoj opatiji, gde će biti dodatno počastvovan jednom posetom godine 1882: dolazi mu Čarls Darvin, da druguju u večnosti. Monumentalnost Njutnove grobnice (a našoj kulturi to ume da bude jedini uslov veličine) među naučnicima je bez premca.

Nastavite sa čitanjem… “Isak Njutn po prvi put među Srbima I”

Ne zaboravimo Daglasa Adamsa

Beeeeeeee U selu Virovac pored mesta Vreoci, a u blizini Valjeva, mirno živi deda Žika sa svojom bakom Micom. Vozač kamiona u penziji, sada zemljoradnik. Muke i radosti zemlje su i njegove: suviše kiše, premalo kiše, grad, rani mraz, kasni mraz; loša ili dobra žetva. Deda Žika i baka Mica drže i stoku: krave, ovce, svinje; imaju i kokoške. Brinu o svima njima, hrane ih, daju im imena. Ali najveća radost njihova su, naravno, praunuci: Olga i Dušan. Doživeli ih dok su još u dovoljnoj snazi da mogu da pomognu.

I tako ide život. Jednog dana, stiže vest da je došlo vreme za krštenje praunuka Dušana. Deda Žika je ustreptao, odlazi među ovce, nalazi svoje najlepše jagnje. Miluje ga po glavi, tepa mu. „Kako si lepo, kako si belo“ I završava: „E, tebe će deda Žika da zakolje za kršenje Dušanovo“. Kratko uzdahne, i odlazi dalje, za svojim poslom.

Čudnom igrom slučajnosti, baš u tom trenutku, u Restoranu na kraju Vaseljene…

Nastavite sa čitanjem… “Ne zaboravimo Daglasa Adamsa”

Engrpski jezik

Jeste li kad čuli taj jezik? Niste? Biće da jeste, samo ako imate televizor ili ste ikad u poslednjih deset godina ušli u neku prodavnicu. I ne samo da ste ga čuli, nego vaša deca verovatno tim jezikom već govore. Ili će govoriti. Tugo jesenja zimska.

Koliko me ima danas - zapita se Komšija kad smo se najeli gulaša iz kotlića i prešli na vino, a sve pod orahom...Moj Komšija je samozvana jezičara, baš da ne kažem negovatelj jezika. Mnogo pre nego ja, primetio je da jezik govora i pisanja ne pripada onima koji su školovani da se nazovu stručnjacima u toj oblasti, nego svima koji misle (ili bar govore i pišu) na tom jeziku. Dao je sebi u zadatak da ispaljuje mentalne strelice na svakog ko pokušava da ga natera na bilo kakvu paušalnu misao, a kamoli na ikonografiju mediokriteta.

Komšija čak ponekad i tiho popizdi za naš račun, iako mu malo ko daje za pravo, a tek je malo onih koji su spremni da poslušaju, razmisle i shvate. Pošto je premalo ljudi oko mene koji se iole trude oko jezika, a kamoli da ga neguju, a tek na tako šašav način, trudim se da ispratim sve.

Engrpski, ili kako to Komšija naziva, “engrbian” (taman da zazvuči kao da ima veze sa mnom), provaljen je na blogu koji on vodi na engleskom jeziku još od doba dok je boravio Tamo Preko. Sad kad se vratio, još je luđe: nova perspektiva se pretvorila u novu dimenziju: čovek uočava ono što mi uzimamo zdravo za gotovo.

Žao mi je što nemam kapacitet da ignorišem te tekstove. Ama, kad bih makar imao hrabrosti da se usprotivim tezama koje i Komšija ima običaj da udene između redova. Ne zbog utuka čoveku sa kojim je zadovoljstvo stupiti u raspravu, nego zbog klasičnog poricanja da je kolonizacija srpskog jezika stranim rečima načinila najveću štetu otkad srpski jezik postoji. Ovo što se sada dešava u srpskom jeziku nije se dešavalo ni pod Turcima ni pod Marijom Terezijom. Biće kasno kad shvatimo. Poricanje je jedino preostalo kao metod pre nego što se pomirimo. Što se mene tiče, pomiriću se sa tim kad crknem.

Neću da širim priču. Ako znate engleski dovoljno da umete da čitate između redova na tom jeziku, čitajte sami. Ako ne znate engleski, ima Komšija svašta nešta i na srpskom, a što se takođe tiče jezičarenja – pogotovo komparativnog. A kad iščitate leksikon pod naslovom “Vodič kroz običaje severnoameričkih plemena na prelomu vekova“, možda će vam Amerika ogaditi. Kao što bi trebalo.

Za ljubitelje SF-a, ima Komšija i neka iznenađenja. Tamo na matičnom sajtu su prevodi na engleski. Ja, pak, navijam za održanje materijala na srpskom. Moraću da mu predložim da preda nešto Suštini pasijansa na čuvanje i čitanje…

Ako vam ništa od ovog nije jasno, uhvatite mog Komšiju na Suštini pasijansa. Bez brige: prepoznaćete ga među najaktivnijim komentatorima, od one sorte što ima svoje mišljenje koje nije nužno u skladu sa mišljenjem autora teksta.

P.S. Umalo da zaboravim: to “komšijanje”, sve sa kapitalizacijom, virtualna je pojava, objasnio sam još onomad. Koliko mi je daleko? Hrabriji bi smeli i biciklom, eto toliko je daleko, eeee, blizu. Nije nas ni Atlantski okean omeo u druženju, pa neće ni 55 km puta od kuće do kuće. Vidimo se ponekad. Nažalost, ne dovoljno često.

(Via)

Šta smo naučili od Kolakovskog?

Časovi veronauke su gotovi. Sad treba da mislimo.

Zahvaljujemo se profesoru Kolakovskom na mudrim rečima i živopisnim primerima.
Ovo su bili časovi veronauke kojima je mogao svako da prisustvuje, što je, rekao bih, dobra, baš dobra okolnost. Još bolja okolnost je što to nije bio slučaj, pa su se predavanja odvijala u manjoj grupi, a to je, priznaćete, mnogo udobnije za rad.

Znam da je pohađanje predavanja iziskivalo nešto vašeg vremena i truda. Veoma sam zahvalan na tome što ste podneli žrtvu u vremenu i trudu, a s obzirom na to da ste pokazali kako ste žedni/željni znanja evo još jednog gostujućeg profesora na istom predmetu:

 

Kasnije, kao istraživač sa značajnim iskustvom ustanovio je i ovo:

 

A ovo je i objavio, pa sad važi za preporučenu literaturu:

 

Eto, kao što sam obećao, naučili smo svašta i koješta. Ukoliko želite, podelite s nama svoja znanja i utiske s ovih predavanja. Da vidimo šta ste razumeli, a na čemu treba još poraditi.
Nego, nedelja je danas. Jeste li bili u crkvi?

Kolakovski – Ključ nebeski (lekcija 17)

Manipulacija uvek prethodi zloj nameri

Lekcija XVII
Saloma ili Svi ljudi su smrtni

O Salomi, lepoj igračici cara Iroda, napisane su razne stvari. Posvetio joj je jednu od svojih divnih pesama Gijom Apoliner:

Pour que sourie encoi ime fois Jean-Baptiste
Sire je danserais mieux que les sćraphins…

O Salomi — kneginjici srebrnih stopala — napisao je komad Oskar Vajld.
O Salomi je napisao himnu Jan Kasprovič:

Saloma, raspustivši bronzane uvojke kose
Kao krvavo crvenilo požara…

Salomino lice naslikao je jedan od Leonardovih učenika — Luini. Naslikao ga je u mašti, jer nije mogao neposredno da je vidi. Ne verujemo da bi je naslikao potpuno verno. Saloma ima na toj slici lice spokojno, samo lako zamišljeno, ali zainteresovano, a njen pogled odaje, sem radoznalosti, još i izvesnu krutost i ravnodušnost ili čak nesvesnu okrutnost. Drugačija je no u Vajldovom komadu, drugačija nego u Apolinerovoj pesmi, i drugačija, takođe, no što je mi zamišljamo.

Nastavite sa čitanjem… “Kolakovski – Ključ nebeski (lekcija 17)”

Kolakovski – Ključ nebeski (lekcija 16)

Svaki bog s prezirom gleda na religiozni pluralizam

Lekcija XVI
Solomun ili Ljudi kao bogovi

Objava rata je nekad bio džentlmenski akt. Doduše, logički neutemeljen.Bilo je to u vreme kad je još vladao običaj međusobnog objavljivanja ratova. To je čudan običaj i sadrži unutrašnju protivrečnost, jer objaviti nekome rat znači saopštiti mu da treba da bude uništen; no ipak na taj način protivnik istovremeno biva upozoren i time mu se olakšava odbrana od uništenja, ili delatnost uništenja počinje postavljanjem samome sebi preprekš. Zato ako sšm početak rata može da bude smatran za akt neprijateljstva, objava rata je ispoljavanje ne samo kurtoazije, nego i prijateljstva; ona je prijava protiv samoga sebe data u ruke neprijatelja, te prema tome i akt potpuno monstruozne nekonsekvencije. Nije nikakvo čudo što je s napretkom civilizacije i porastom logičnog mišljenja taj običaj potpuno zamro.

Govorimo ipak o vremenima kada je — ponavljamo — taj običaj još bio na snazi i kada je često bivao praktikovan kako od ljudi, tako i od bogova. Gospod u tom pogledu nije predstavljao izuzetak, a njegov postupak, koji želimo da opišemo, počivao je baš na objavi rata svome vernome sluzi — Solomunu.

Sedam stotina žena... aman čoveče!?Solomun, naime, vladao se lakomisleno i neverovatno je zabrinjavao Gospoda. Bio je to čovek preterano razvijenog libida; ta okolnost mu je gutala masu vremena i novaca. Kako javljaju knjige o carevima, Jerusalim je tada hranio sedam stotina carskih žena i tri stotine njegovih konkubina; razlika među tim dvema kategorijama bila je, uostalom, veoma suptilna i teška za objašnjenje. Činjenica je da je okruglo hiljadu žena zadovoljavalo vladaočevu pohotu i hranilo se njegovim prihodima. Gospod je imao razumevanja i umeo je da se unese u ljudske slabosti — ako se može nazvati slabošću život sa hiljadu žena istovremeno. Ali mera je na kraju prevršila. Solomun Da li bogu smeta BAŠ religiozni pluralizam?je postao do te mere obestan da je počeo da popušta svojim ženama u religijskoj materiji — a treba znati da su to, većinom, bile osobe stranog porekla i sprijateljene s potpuno drugim bogovima, s kojima je Gospod bio notorno na ratnoj nozi. Solomun ipak, kao toliki mudraci, imađaše slab karakter i lako podlegaše raznim sugestijama. U časovima slabosti obećavao bi svojim ženama svašta, a posle bi ga bilo stid da se izvlači od obećanja. Žene su, pak, neprekidno tražile usluge za svoje bogove. Teško je čuditi im se — svako rado doprinosi slavi svoga boga, i to tim vatrenije ako to može da učini na tuđ trošak. Tako je, eto, došlo do strašnih stvari. Jerusalim je bio krcat hramovima koji su se prelivali u zlatu, a podignuti su u čast raznih bogova; nastao je potpuni haos. Vernici sami nisu znali kuda da krenu, najodvratnije sekte nekažnjeno su se ukorenjivale u centru prestonice, strani sveštenici šepurili su se na carskom dvoru; državna riznica je kopnela kao prolećni sneg. Zna se koliko novca treba izdati na kult jednoga boga — a šta tek da se kaže kad ih beše dvadeset ili trideset. Tu su ti Moloh, Oziris, Astoret, Amos — čitave gomile bogova koji su se bestidno osmehivali sa pozlaćenih kipova i udisali mirise tamjana što je goreo isključivo u njihovu čast.

Nastavite sa čitanjem… “Kolakovski – Ključ nebeski (lekcija 16)”

Kolakovski – Ključ nebeski (lekcija 15)

U svakoj borbi neko biva osramoćen. Ali se svet i dalje kotrlja

Lekcija XV
Jailja ili bespuća herojstva

Ovo je povest dveju žena i jednog čoveka, koji ipak zajedno nisu još predstavljali trougao, povest Devore, Jailje i Sisare. Prve dve behu žene, a Sisara — čovek. Među njima stvar izgledaše ovako:

Gospod je razradio za sebe naročit, ali dosledno primenjivan sistem nadzora nad svojim narodom. Kad god je ovaj, naime, zanemarivao da se pridržava nekih propisa, bivao je predavan u ruke neprijatelja koji su, ratnim osvajanjima, pretvarali judejski narod u roblje i mučili ga do mile volje. I stoga, kad god bi narod zapadao u ropstvo, znao bi, samim tim, da je prekršio neka božja naređenja, što je opet budilo u njemu skrušenost i sklonost ka popravljanju, zahvaljujući čemu je mogao ponovo da se oslobodi; taj sistem samoregulacije delovao je besprekorno i precizno kao elektronski mozak.

Zna se ko kosi a ko deli pravduTako je bilo i ovoga puta. Zbog svoje krivice sinovi Izrailjevi pali su pod vlast Hananaca. Car ovih poslednjih beše Javin — ličnost u kasnijim događajima drugorazredna — a vojsci njihovoj vojvoda beše Sisara. Javinov saveznik beše Ever, a njegova žena, Jailja, beše Sisarina prijateljica u najboljem značenju te reči. Među Izrailjcima, pak, sudijsko zvanje imađaše Devora, odlučna i čestita žena.

Devora beše ona koja je dala inicijativu za ustanak Izrailja protiv vladavine Hananaca i koja ga je dovela do pobede. Devora beše snažna i odlučna žena koja je, u retko susretanom jedinstvu, spajala u sebi silovitu strast sa sposobnostima stratega. I baš ona, vatrena proročica, sada razjarenost naroda, održala je vatren govor kojim se pozivala na oružanu borbu protiv ugnjetača, ona je ulivala hrabrost u mekušna srca, ona je narod, rastočen dvadesetogodišnjim ropstvom, nadahnula za ustanak. Ona, neustrašiva sudilja, pozvala je k sebi dvanaest muževa, među kojima i Varaka iz plemena Neftalimova, i u njihovim srcima je usmrtila kolebanja i kukavičluk, nedostojne ljudi.

Nastavite sa čitanjem… “Kolakovski – Ključ nebeski (lekcija 15)”

Prelistavam decembarski National Geographic

Onaj mamlaz koji mi lomi primerke National Geographica me je toliko izdresirao da se sad deranžiram i pitam “ko tu koga” kad god mi naleti potpuno neoštećen primerak. Kakva su to vremena došla!…

National Geographic Srbija, decembar 2011.Ali to mi je daleko manji problem u ovom času. Ove redove pišem u drugom satu petnaestog decembra, nakon tačno četiri odlaganja pisanja. A sintagma “prelistavam novi NG” je postala pomalo groteskna u mom sopstvenom rečniku jer, verovali vi meni ili ne, proteklo je dvanaest dana (!) od pristizanja novog broja do vremena da čestito prelistam broj i pročitam ponešto.

A nisam bio lenj. Istina, pregurao sam jedan vikend sa prehladom, ali neću se vaditi na to; mogao sam da čitam u krevetu… Očigledno, nešto jako moram da menjam u svojim navikama da bih namestio više vremena za sve ono što želim da radim, a smatram i da vredi. Da ne pročitam ceo NG do časa kad pristigne sledeći broj – to mi se desilo previše puta u poslednjih godinu-dve dana.

Prelistavanje za račun Suštine pasijansa je i imalo ideju da čestito prelistam (čitaj: pročitam) pristigli broj, ali izgleda da ne vredi. Moraću da se preorijentišem na ustajanje dva sata ranije, izgleda. Misliću o tome sutra; a sad, zna se: puštam Radio Paradise u uši, jak čaj od mente je već drugi koji pijem večeras, pa krećemo polako. Blodwyn Pig – Dear Jill, boktemazo! Otkad ovo nisam slušao!…

Nastavite sa čitanjem… “Prelistavam decembarski National Geographic”

Kolakovski – Ključ nebeski (lekcija 14)

Lakše je doći do hleba nego do zahvalnosti zbog hleba

Lekcija XIV
Ruta ili Dijalog ljubavi i hleba

Punih deset godina delila je Ruta Moavka postelju supružansku s Heleonom, tuđincem, s Heleonom Judejcem, sinom Elimelehovim. Deset godina bila je verna mužu, koji je otišao iz zemlje svoje, morene glađu, i našao utočište u Rutinoj otadžbini. I umre na zemlji Moavskoj Heleon, sin Elimelehov, daleko od rodnoga grada, i osta žena njegova Ruta sama u zemlji svojoj koja joj zanavek uze muža.

I reče Ruta: Imala sam stranca za muža, a kad ga moja zemlja primi na večni stan, prestade time da bude moja zemlja. Jer ode od mene Heleon, sin Elimelehov, i izdade me i sjedini se sa zemljom moavskom, i neću ga videti više. I nemila mi je ta zemlja s kojom me izdade muž moj. Otići ću zato iz zemlje ove tužne i sumorne i poći ću u zemlju Judejaca, iz koje iziđe nekad muž moj da bi me ovde našao. I zajedno s majkom muža svojega Nojeminom, napusti Ruta svoju nekadašnju postojbinu i uputi se u zemlju Judejaca. A beše već slobodna ta zemlja od suše i gladi, i beše topla i puna života, kao uspomena na Heleona, sina Elimelehova. Stiže, dakle, u nju Nojemina sa snahom svojom Rutom, koja napusti narod svoj i grad svoj, i Boga svojega, i oca svojega i mater, i sestre, i braću, da bi narod svoga muža učinila svojim narodom, a njegov grad — svojim gradom, a njegovog Boga — svojim Bogom.

Nastavite sa čitanjem… “Kolakovski – Ključ nebeski (lekcija 14)”