панкер на бициклу са чирокез фризуром је некако отео представу
Наравно, вечерња шетња ове врсте не може да буде комплетна без свраћања код Цветановића, што сам већ спомињао, напросто је обичај постао традиција и обратно. Кафа им је одлична, али у ово доба дана смо се одлучили за лимунаду, тачно лежи уз тропску врелину. Девојке, наравно, по парче неке чоколадне торте.
У претходној инкарнацији, Цветановић је много боље изгледао, са бордо зидовима. Не знам шта садашњем власнику би да сам себи укине боју. Није лоше ни сада, уметнуо је огледала уз столове на левом зиду, па простор изгледа шири. Комшија, посластичарница са ћошка (који се види на другој фотци), је већ заузео и некадашњу продавницу шешира (из бивше фабрике шешира… све нешто бивше овде) која је била између њих и проширио се тако да их сад дели само зид.
Кад сам већ кренуо хронолошки, онда ћу тако и да терам. Зато нема великог финала, него ово иде по сред среде, кад се и десило.
Јер, Водоторањ се напросто не да заобићи. Кад смо изашли из градске баште, спазио сам како се последњи бледи трагови заласка одражавају на њему. Та благо метализована стакла су умногоме допринела да зграда почиње да личи на нешто. Док се не завири у ситнице. Прво фотка.
Разлика у боји неба и прозора је била у ствари још мања, морао сам ту мало да набијам контраст да би се видело све. Деловало ми је скоро сабласно, да толика зградурина, коју је дању немогуће не приметити, сад једва да се назире, скоро се стопила с небом.
Па онда мало историје самог водоторња:
Ружна зградурина на адреси Главни Сокак 2. Ремек дело соцреализма у архитектури, где су срушили неку једнако ружну ал’ подоста стару зграду и натркечили ово чудо са десетак спратова, као део “модернизације”. Као да не би била једнако модерна негде другде – шта фали да имамо два центра. То са водом је посебан пиш – наводно су се прерачунали са статиком, па код поновног прерачуна дошли до тога да не знају на коју страну би се изврнуло кад би се напунило. Те се зове водоторањ, мада у каци на врху никад није било воде.
Потрефио се дан кад се свима некуд ишло, а нико није био за купањац. Ваљда што се спремала киша па сви нешто дремљиви. Тај дан је био јуче, а сад пада киша.
Испоставило се да смо ипак отишли, али увече, госпоја, близнакиње и ја, наравно канонички наоружан. Знате ме, волим да шврљам кад су ноћна светла. Време смо потрефили савршено, плави сат. Који је трајао два сата. Залазак сунца је већ био готов, ни зрака по земљи, али зато добро небо.
На штрафти нема гужве, али свеједно, на насумичном снимку увек може да се нахвата разних поза и појава, ипак има људи. (упозорење искусним читаоцима, понављамо градиво:) Корзо је нестао; овде га је убило то што су се појавили, средином осамдесетих, бројни кафићи у обе уличице уз главну, па се стари ритам пореметио.
Да не дрвим, све сам већ рекао о томе како сам слаб са географијом, више сам се раширио по историји. Штоно кажу, српска посла. Амери, рецимо, раде баш контра од тога.
Дакле иста места фоткам, само у нека друга времена. А пошто је фотка више тренутак него место…
А био сам ту већ, 2017. је овде освануо чланак о две фотке снимљене претходне године, на ивичњаку испред овог призора. И тај се чланак већ надовезивао на претходни, снимљен нешто раније… Ово је нешто као да сам у Београду и стално налазим нешто да сфоткам у Кнез Михајловој, а у Љермонтовљеву не стижем никако. Но, то је судбина прометних улица са много дућана. Привлаче људе, па и оне с фоткалицама.
Јер ово је била једна од оних прилика кад смо кренули увече у посету, а онда се госпоја сетила да купи унуку неке мајице. Јесте била брза, изашла је за пет минута (види горе) али је мени и то било довољно… било је још снимака, није да није.
Догађа ми се да приметим да сам снимио нешто што је немогуће поновити, а разлог је по правилу то што је призор нестао – зграда срушена и замењена сивом коцком новом зградом или паркингом или је туда просечен пут. Е, једном ми се потрефило да није због рушења (није једном… ето она железничка је сад исто заклоњена).
Ово је трећи фебруар 2017, време је 1:52. Да, ноћом.
Сад треба да објасним две ствари – откуд снимак у ово недоба и то у фебруару, и зашто је снимак непоновљив.
Овде бих морао да, ако ћу се држати сопствених начела, приђем из две улице истовремено. Једно је да имам овде посла са бендом који је скроз енгрпски, пардон, хрглески – немају ниједан наслов а да није на енглеском, чак се на енглеском и зову. Што сам увек сматрао за океј ако је роба за извоз па претекне или наиђе комад са грешком па се онда продаје код куће, уз известан попуст. Е, колико је Бекових конзерви тако стигло на наше столове… С тим што није океј, јер је асиметрично. Али, ајде, ови су успели да извезу понешто.
Друго начело је да налазим трагове и наставке серија које сам већ испуцао овде. Инструменталци. Зову се… The Bambi Molesters (наслов је вероватно изабран тако да буде непреводив) и немају певача.
Пише на википедији ко су и шта су, и да се тај жанр зове сурф. Шта га ја знам, мени је та реч везана за Бич Бојсе, а ово… ово је инструментални талас раних шездесетих, право из Шедоузовског шињела (добро, де, умем и промашенију метафору да измислим, ал’ ме мрзи). Као и сваки други жанр из историје, никад неће нестати, увек ће се наћи неки чувар пламена, и нешто озебле публике да се око тог пламена огреје.
И шта да кажем, добро им иде. Имам гомилу њихових снимака на диску и још нисам ништа од тога обрисао. Додатно позитивно бројање је бас у женским рукама. Немам појма како сам осетио, али чим сам, тражећи снимак за овај чланак (тј досад нисам ниједном погледао како изгледају), видео да су мешовитог састава, знао сам да млада дама свира бас гитару. Да ли по пози – басисти имају ту нешто по чему их познајем, без обзира на пол – или по некој другој интуицији, али погодио сам.
Иначе, један једини пут сам прочитао нешто о њима, и запамтио само да им је једина ствар коју би мењали, кад би могли, био назив бенда. Тржиште не воли фазоне које мораш да објашњаваш.
Овде не знам одакле да кренем – од провинцијалног погледа на свет, аутокрпа, организације испита…
Ајде прво где и кад. Линчбург, Вирџинија, 2002. година или ту негде. Ћерка полаже енглески, онај тојфл испит, јер је то јаче од средњошколске дипломе стечене на том језику… Ти код којих се полаже су само стручњаци за организацију испита, али немају појма са садржајем, то је већ ствар друге фирме, која ће да проучи резултат и да оцену. Ни једна ни друга нису образовне, и нису део никаквог образовног система, они, хм, само раде свој посао. Чудни свати.
Линчбург је једно од оних места која ми изазивају дежа ви амнезију, нешто као регуларни изрази у програмирању: не могу да се сетим колико сам га већ пута заборавио. Ево и сад сам морао да погледам на мапи како се зове, знам куд сам возио.
Док је она то полагала, остао сам и без цигара, купио неки Башић (Basic) на бензинској пумпи преко пута, цуњао около, фоткао штогод. Добрих десет година касније сконтам да сам био неодлучан који део пејзажа да ухватим у кадар, па сам наштрикао два суседна… не померајући ни себе ни зум, дакле да видимо може ли накнадно да испадне аутокрп… гле, може.
Колико се сећам, био је јануар, ал’ довољно смо јужно да буде овако лепо време, само ови авионски облаци мало замажу небо. Лишћа нема, али зачудо има траве. Тамо се трава обично осуши октобра, ако се не залива. Не знам чему им служи ограда од пластичне црне фолије.
Зграде у позадини су станови за издавање. Наравно, све је то од чамових летава и дасака, ту три цигле нема, једино је пола цигле дебела фасада на кући скроз лево. Пред кућом у самом центру је паркиран неки бели комби, види се на великој ако се кликне… и делује ми да је то поштарски, онај без врата. Поштар само седи и убацује пошту у сандучиће, који су зато на стубићима уз ивичњак. Од целе Америке једино поштари и програмери (ако раде од куће) могу да пуше на радном месту…
Kada baciš pogled kroz komšijinu tarabu, možeš da otkriješ neočekivane stvari.
U vreme ispijanja jutarnje kafice obično čitam pristiglu elektronsku poštu. Ovde okupljeni znaju vrlo često da razviju žučnu diskusiju u toku noći, prijatelji sa svih strana sveta me, zbog vremenske razlike, na ovaj način obaveste o nečemu interesantnom što su propustili kroz svoje uši, dobar broj reklama i poziva na kupovinu se podrazumeva… Tako da mi raščišćavanje te jutarnje gužve traje taman toliko dok se ne dokusuri Nesica. Postalo je uobičajena rutina.
Sve dok me u poštanskom sandučetu nije sačekalo nešto neočekivano.
Retke su grupe koje sviraju uglavnom instrumenatlnu muziku prepunu emocija, a da nisu ni malo dosadne.
Sredinom sedamdesetih završila se zlatna era progresive. Pink Floyd, Jethro Tull, Genesis, Yes i Emerson, Lake and Palmer su već snimili svoje krucijalne albume. Možda ponajbolja postava King Crimsona je prestala sa radom. Ove grupe su još uvek išle na rasprodate turneje, snimale i objavljivale nove albume, ali je punk već bio zakucao na vrata. Činilo se da je progresiva najednom ostala bez goriva i zauvek se izduvala.
No, jedna od britanskih grupa koju su novinari često nepravedno potcenjivali i zapostavljali 1976. godine je izdala album sa pesmama koje i danas predstavljau okosnicu njihovih koncerata.
