Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Pazi, imaš dve vrste ljudi: oni koji voze bicikl i oni koji su skinuli točkove, pa nose bicikl na ramenu. Jasno?
I ja sad tebe pitam sledeće. Uopšte ne moraš da mi odgovaraš… Ja ću umesto tebe!
Da li oni koji voze bicikl i oni koji nose bicikl imaju dve noge? Imaju.
Nastavite sa čitanjem… “Zupčanik bez točka”Pazi, imaš dve vrste ljudi: oni koji uče neke silne škole i one koji školovanje posmatraju samo kao gubljenje vremena. Jasno?
I ja sad tebe pitam sledeće. Uopšte ne moraš da mi odgovaraš… Ja ću umesto tebe!
Da li oni koji uče neke silne škole i one koji školovanje posmatraju samo kao gubljenje vremena imaju glavu? Imaju.
Nastavite sa čitanjem… “Daska u glavi”Пре доста година сам натрчао на Лајсов сајт. Јер та сам врста хрчка, скупљам југоносталгичарску музику, из времена док се још производила. Штавише, има тамо и новости… које ми стижу са још једном задршком, поврх оне из набавке.
Има тих задршки неколико – прво, док се бенд оснује, па док остави трага на винилу, па док буде заборављен, па док то неко пребаци у мрз формат, па док то неко негде окачи да подели с комшијама, па док ја то приметим и скинем, па док се решим да испеглам јачину (мада је Лајсо доста добар са опремом снимака, бар је увек исто, само му тегови нису у уникоду), па док испеглам наслове, па онда док се сетим да то пребацим у чекаоницу. Па док тамо дочека свој ред.
А кад га дочека, буде ту изненађења. Буде да чујем новог Арсена ког никад нисам чуо, а буде и целих бендова за које бих се заклео да их никад нисам чуо, или да их се бар не сећам.
Ево например ови. На неко пето слушање ми западну за уво. На седмо-осмо почнем да обраћам пажњу. Док сам дошао до десетог, већ су ми се, према скроблеру, попели на двадесет пето место моје листе најслушанијих (коју нећете никад видети, јер би ме се и Зоћа и Газда одрекли преко новина).
Nastavite sa čitanjem… “Црвене гиље”Ostadoh sam na vetrometini, k’o poslednja rupa na svirali.
U našem domu je čitalački klub formiran pre nekih pet-šest godina, kad je naslednik naučio da samostalno povezuje rečenice. I tako kad naiđe vreme za počinak, bračni krevet beše idealno mesto za tri čitaoca s tri knjige. S tim da su tri knjige u stvari jedna knjiga i dva i-buk ridera (e-book reader); pobogu, znate valjda i sami da su to one spravice za čitanje elektronskih verzija knjiga.
Nastavite sa čitanjem… “Ugrabio sam jedan i ja”Tek kada pređeš veliku kilometražu i stigneš u zrele godine, shvatiš koliko su neke pesme zapravo genijalne.
Zoxy i ja smo bili u istom odeljenju još u osnovnoj školi. Čak smo delili i profesora klavira u muzičkoj. Otuda je bilo sasvim prirodno da se zajednički upalimo i za rock & roll. Još pri kraju osnovne smo otkrili grupu The Nice, pomno pratili sve druge klavijaturiste za koje smo znali, a i počeli smo polako da nabavljamo ploče. Originali su bili skupi i do njih se teško dolazilo, a Zoxy je u odnosu na mene imao prednost u samom startu. Kao sin jedinac uglednih i bogatih roditelja raspolagao je budžetom koji je bio barem deset puta veći od mog. I ne samo to. Imao je i rodbinu koja je živela u inostranstvu koja mu je svakoga leta donosila desetine albuma sve poštujući spisak koji smo zajednički pravili. 
Tako je, valjda leta 1971. godine, stigao do nas i debitantski album grupe Emerson, Lake & Palmer.
Могао сам нафоткати још толико, има бар пет места са различитим амбијентима.
Наспело другарима да обиђемо винарије по Гудурици. Ајде, важи. Потрпамо се сви, са све унучићима, у комби и правац тамо. А то „тамо“ је одмах до Великог Средишта, дакле у неку руку мој стари крај. На аутокрпу у том чланку, та Гудурица дође стотинак пиксела лево ван слике.
Но, нисам за то дошао овамо (и прекинуо скоро двомесечни одмор од Суштине), него… Крив је тај ваздух. Нисмо се најављивали, па смо на два места пољубили врата, на трећем се сити издиванили, пробали винца (ја возач… не може све, шта ћеш), а домаћин није знао да долазимо па није спремио ни закуску. А седели напољу, … тај ваздух. Те смо огладнели.
Сетим се да сам крајем осамдесетих имао, са неком другом екипом, тезгу у Вршцу, и да би нас по обављеном послу водили код Лесковчанина. Кажем ћерци да га телефоном нађе на мапи (нека вајда од тих сокоћала), јер колико год пута да сам возио по граду, улице су ми остале нерешива заврзлама, у року од два ћошка (мештани кажу „две ћошке“) не знам где сам. Не нађе то, него „Динар“.
Прва назнака темељно урађеног дизајна је већ паркинг: између железничких прагова тесно упасована калдрма. Опа бато, ништа од бехатона, асфалта, бетона и остале галантерије, ово се ретко виђа. И онда та улазна врата, урађена као да су за барутану, тешки гвоздени лим, помало зарђао, са заковицама и налепљеним (или невидљиво навареним, не примети се) новчићима из последњих педесетак година – препознао сам пет банке из свог детињства, стодинарку из деведесетих (види велику фотку).
Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: Динар”Snimaju li se još uvek veliki albumi? Nego šta!
This is a song for Barcelona, for architecture and fútbol
And for the streets that gave me refuge
In my escape from rock and roll
Jackson Browne je jedan od retkih muzičara o čijem liku i delu nema šta da se raspravlja. Ne zbog toga što je jedan od naših miljenika o kome smo dosta pisali na blogu, već zbog lako proverive činjenice da je autor/koautor mnogih fantastičnih pesama i omiljeni lik među kolegama. Delio je sa njima pozornicu kad god su ga zvali, pisao im pesme i nesebično im pomagao na druge načine kada bi mu se ukazala prilika i još koješta se zanimljivog dešavalo što ćemo jednoga dana saznati kada mu bude izašla autobiografija. Na ceremoniju na kojoj je Browne uvršten u Rock And Roll Hall of Fame 2004, godine, Bruce Sprengsteen je održao uvodni govor i na pravi način se našalio sa nelogičnom odlukom da su se među velikanim pre njega našli Eagles rečima: “Napisao si pesme koje bi oni voleli da su napisali.” I svi su se u sali smejali jer su znali je da bukvalno svaka pesma koju je Browne napisao interesantna na svoj način.
Samo je treba preslušati mnogo puta i pohvatati sve finese koje su u njoj.
Da li biste imali šta protiv ako bismo malo provetrili ovaj blog, pa nastavili tamo gde smo stali?
Nema nikakve drame. Prosto, možda bi vredelo pozabaviti se.
Na primer, da malo ispitamo šta smo sve radili u poslednjih par godina, a da nismo o tome pričali. Fotografija? Putovanje? Bože sakloni, možda je neko pročitao neku knjigu, pa bi da kaže reč o tome?…
I tako to.
Ako kritičari proglase neki album lošim, to ništa ne mora da znači. Jedino pravo merilo je da li nam se dopadaju pesme koje se na albumu nalaze.
Sam kraj šezdesetih i početak sedamdesetih je bio zlatno doba za “akustičare”. Po ugledu na vrlo popularne Crosby, Stills, Nash & Young, grupe su se pojavljivale kao pečurke posle kiše, a pesme su im se uglavnom zasnivale na introspektivnim tekstovima i višeglasnom pevanju. Melodičnost i pamtljivot su se podrazumevale.
Ovaj talas nije mimoišao ni SFRJ. Kako se još uvek nije našao neki pametan izdavač koji bi sistematično prikupio snimke sa brojnih singlova objavljenih kod nas u to doba i spakovao ih u kompilaciju ne bi li se na pravi način sačuvali od zaborava, osuđeni smo da se oslonimo na entuzijaste koji su mnoge od pesama sa znanih i neznanih singlova stavili na Cevku. I za taj potez im hvala. Diskografski dometi inače izrazito aktivne domaće scene tog vremena bili su bolno mršavi: na primer, grupa Suncokret je imala samo jedan album. Koliko mi je u pameti, od domaćih akustičara jedino su Drago Mlinarec i grupa S vremena na vreme iza sebe ostavili jasan i prepoznatljiv diskografski trag koji je obimom odgovarao autorskom delu.
O svemu tome ćemo drugom prilikom, ako se uopšte bude desilo.
Jack Bruce je platio visoku cenu sopstvenog izbora da teži muzičkom savršenstvu, a ne scenskoj popularnosti. To što nije više slavljen jedna je od velikih nepravdi.
Neki od Samuraja imaju naviku da uposle Rndalicu dok rade svakodnevne poslove. Sigurno se pitate šta je to? Ukratko, to je komad softvera koji izgeneriše plejlistu koju ćete slušati po različitim kriterijumima koje zadate. Zgodna je alatka jer se i sami često iznenadite izborom i mnogim zaboravljenim pesmama koje se iznenada pojave iz vaše arhive. Iako je naša Rndalica koju je Miloš napisao sasvim dobra, onomad mi je dopala ruke i jedna nova koja je dodatak za naš omiljeni muzički plejer(Foobar2000). Nisam odoleo da je isprobam, zadao sam joj da se promuva kroz nekoliko foldera koji su mi bili pri ruci i odmah sam bio nokautiran čim je počela da svira prva pesma.
Ako do sada niste, sada je vreme da pustite klip.
