If I ever wake up
At the right time
If I ever wake up
I’ll find a way to change your mind
Samo se ti teši, sestro slatka, nisi ni prva ni poslednja koja tako razmišlja.
To je bilo je prvo na šta sam pomislio kada sam čuo ovu pesmu.
Kako da budem siguran?
Gadljivost rokerske publike prema “zabavnoj muzici” je opštepoznata i najčešće ide u krajnost – potpuno je ignoriše. Ako se vratimo nekoliko decenija u prošlost, lako ćemo da se prisetimo šta se i kod nas dešavalo tokom šezdesetih. Praktično, svi muzičari i pevači koji su u to vreme stasavali počinjali su karijeru pevajući na festivalima, a oni najbolji su kasnije pronalazili sopstvene puteve – Arsen Dedić je po opusu i kvalitetu pesama postao verovatno najznačajniji songwriter Balkana kome šlagerske pesme sa početka karijere nimalo nisu okrnjile ugled.
Ako napravimo paralelu sa svetom, lako ćemo da utvrdimo da nije bilo velike razlike.
Seks, droge i rock & roll
Ne mogu da vam opišem kako sam se osećao 11. marta prošle godine. Ako se sećate, tog dana je Keith Emerson je uradio najgluplju moguću stvar u svom životu – odlučio se da ga prekrati. O razlozima takvog poteza možemo samo svi zajednički da nagađamo tek, ma koliko da mu je poremećama motorika poslednja dva prsta na desnoj šaci (klavijaturisti znaju o čemu pričam) pravila probleme na nastupima – ja sam se nadao.
Da ću ga videti na nekom koncertu, mada je već bio objavio da će da ide u penziju.
Na kraj sveta. Sa tobom.
Nazovite me nekritičnim ljubiteljem, zadriglim fanom ili koji se ono još pogrdni termin izvlači u ovakvim prilikama, ali nećete me pokolebati. Pojavljivanje novog materijala grupe Calexico ili barem najava onog što tek dogodine dolazi, kao u ovom slučaju, uvek je događaj vredan pažnje.
Ovo je osvanulo juče.
E, tako.
Једна од пре: ево доказа
На Менхетну све има онај мутни сјај, попут кваке на улазним вратима. Нема много прашине јер нема довољно биљака ни земље, свуд је бетон и асфалт, и главни извор прашине су људи. Дакле, перут, кератин са коже, папирићи, пепео који направе преостали пушачи.
Занимљив је поглед на тако углачане шахтове кроз поларизациони филтер, нарочито кроз поларизационе наочари, иако не би требало – светло одбијено од метала није поларизовано, за то вам треба стакло, пластика, лак, течност. Тако нешто се накупи на површинама шахтова, од материјала са тог људског списка, и углача се ђоновима и точковима. Јер туда непрекидно пролази река људи, сваког дана.
Као што је некад пролазила и овуда. Док није пресушила.
(ево и велика, да се види да се још праве шахтови по ЈУСу)
Господо, постигли сте да вам шахтови зарђају за цигло две године. Јер нисам ја једини који нема рашта да долази у град. Нема ко да гази по овом па је успело оно што досад ником није, да зарђа пред најелитнијом адресом у граду. Ово је испред броја 1 у главној улици.
A šta sada?
Početkom 1965. godine Paul Kantner i Marty Balin su pravili planove za formiranje nove, još neimenovane grupe. Kantner je predložio da uključe njegovog drugara Jormu Kaukonena, a mnogi izvori navode da je upravo on predložio ime za novu grupu koju danas dobro znamo.
Tako je poleteo Jefferson Airplane, postajući perjanica psihodeličnog roka.
No, nije išlo sve tako glatko.
Revolucija koja traje
Današnji klinci verovatno ne znaju ništa o Španskom građanskom ratu. A zašto bi ih on i interesovao kada su, mahom, ušuškani u virtuelnoj stvarnosti u kojoj im se neprekidno, kao na pokretnoj traci, serviraju isto takva virtuelna zadovoljstva. U vreme kada se o internetu i globalnim mrežama nije moglo ni sanjati, ovaj rat je bio u neku ruku globalan (iako i lokalan) jer je poslednji u kojoj je promovisane nekakve opšte ideje koje su se, uslovno, mogle ticati celog sveta.
Doduše, uglavnom levičarske, danas tako nepopularne.
Једна од пре: ај ме сликаш
-А шта ти то сликаш?
-Град, какав је данас.
-А за шта?
-Како за шта? За себе. Да имам.
-Ај ме сликаш!
-И шта онда? Треба после некако да ти дотурим слику… И што да се петљам. Ал’ ајде.
И сликах га. Немам појма шта је хтео, осим да се слика.
Još jedna poseta Getsemanskom vrtu
Among the headstones you played as boys
Crypts and tombs like a roomful of toys
Just up the river from the smoke and the noise
Gethsemane
Kao što zna naš svaki redovni čitalac, Richard Thompson je drag gost na stranicama Suštine pasijansa. I tako, evo nas opet, po ko zna koji put, u društvu neverovatnog muzičara. Šta se tu može: priznajemo da smo slabi na genije, pogotovo na one čiji smo savremenici i čijeg dela smo svedoci.
Teško je dodeliti primarni atribut tom čoveku, jer bilo da ga predstavimo kao kompozitora, tekstopisca, instrumentalistu ili kao poznavaoca istorije muzike čije derivate svesrdno crpi kao izvor i inspiraciju, Richard Thompson je mnogo puta opisan kao velemajstor van kategorija, neko čiji uspesi se mogu meriti jedino sa malobrojnima iz iste niše iz koje su potekli, a to je nešto od najbolje autohtone muzike koju je Engleska ikada dala svetu.
Najdosadniji deo priče je da za pedeset godina karijere tu nije bilo nijedne omaške, a kamoli pada.
Gotovo je sa pijančenjem
Za rođendan sam dobio na poklon knjigu o kragujevačkim kafanama. Zanimljivo štivo. Ni sam do sada nisam znao koliko ih je bilo, a mislio sam da sam ih prošao skoro sve. Ispostavilo se da za polovinu nikada nisam ni čuo da postoje i da sam decenijama živeo u zabludi. Odavno više ne idem po kafanama, jer se u njima svakako nisam opijao, a onoga zbog čega sam u njima proveo toliko vremena više nema – ljudi sa kojima sam satima divanio razbežali su se po celom svetu, a konobarice koje su znale šta pije svaki gost davno su se poudavale. U ovim današnjim kafanama nemam nikakvu želju da sedim – ili me trese u mali mozak neki dance/trance koji nit smrdi nit miriše, ili bezlična ambijentalno meditativna muzika koja ubija svaku želju da nešto pojedem ili popijem.
O narodnjacima kao muzičkom backgroundu neću ovaj put…