Једна од пре: ово у Америци нема

Ударило пролеће, па брљавим. Ова фотка у ствари дође неколико минута пре оне од прошлог пута. Не знам како сам је заборавио, а знам како сам се клепио по челу кад је већ било касно.

Текста неће бити много, фотка је прилично лоша.

Но, у та два-три минута док се чека да бус крене нема се шта но да се звера кроз прозор, фоткалица у руци, па ти де немој да снимиш овај призор. Ваља имати на уму да је ово само пола година по повратку из Есадеа, који је, јелте, сив. И кад има нешто црвено, то је нека бордо или она специјална боја за амбаре. А аутомат за кабезу да је наранџаст, не долази у обзир – то мора да је у бојама произвођача, што је и у овде случај, али тамо ниједан произвођач не троши ту боју. А тек црвен аутобус, ни у бунилу. Може нешто бордо… А овакав спектар, са бар четири јаркоцрвене и једном розлом… овакав призор је тамо немогуће снимити, нема тога.

Сврха овог снимка је била да пошаљем другарима тамо, што сам можда и урадио, ко ће то знати. Бар сам се сетио да га окачим овде, да се подсетим лепог културног шока повратничког.

Bizarne muzike (III): Phil Lynott iliti O opsezima

Mojoj tetki Vinki, u znak snažnog divljenja i nežnog sećanja

Video snimak koji sledi prvi put u životu sam odgledao upravo sada, dok pišem ovaj tekst. Do sada sam ga samo slušao, prvi put na jednoj kaseti kompilacija nežnih pesama, povremeno i možda ređe nego što bi srce želelo, a možda i češće nego što bi mozak signalizirao. Vreme eksplozivne navale murovskih bluzeraja (album Still Got the Blues, kao i istoimena srceparateljna agresija) ostavilo je u meni utisak veličine koju jedno skorašnje ponovno slušanje nije potvrdilo. No, upravo ovde dati snimak slavne Parisienne Walkways ostaje da sija – sada ne toliko zbog stenovitog Moorea koliko zbog neuhvatljivog Lynotta.

Nastavite sa čitanjem… “Bizarne muzike (III): Phil Lynott iliti O opsezima”

Ptičica

Napomena: ovaj tekst sam napisao i postavio na blog u subotu popodne, nekoliko sati pre nego što je do mene stigla vest da je Gregg Allman otišao na Neko Bolje Mesto. Sinhronicitet u koji verujemo na Suštini pasijansa ovog puta se grdno našalio sa svima nama. Sa mnom pogotovo. Odlučio sam da ne diram tekst. Pesma je dobar omaž Velikom Majstoru.

Slava ti, Gregori. Voleću tvoju muziku dok me bude.

– * –

Nisam baš sasvim siguran koliko puta do sada sam ponovio da pesmu “Little Wing” velikog Jimija Hendrixa smatram najlepšom baladom u istoriji rock muzike; znam samo da je to bilo mnogo puta i da ću, izvesno, to ponavljati dok sam živ. Da, naravno da je to stvar ličnog ukusa, ali spreman sam da idem i dotle da ustvrdim kako je ovo nešto više.

Nekakva analogija veli da ako je to najlepša balada, onda su obrade te pesme najlepše obrade neke balade. U to već ne mogu da se zakunem, ali nije ni bitno: ovo radi odlično.

I šta reći? Ovaj snimak mi je toliko drag da opraštam čak i slabašan kvalitet zvuka.

Nastavite sa čitanjem… “Ptičica”

Brdo Solsberi

Solsbury Hill se nalazi u blizini Batha, u okrugu Somerset u jugozapadnoj Engleskoj i nekada je bio omiljeno mesto Petera Gabriela za šetnju i džogiranje. Prema legendi, na brdu je podignut hram u čast Apolona, boga koji je u grčkoj mitologiji, između svega ostalog, bio zadužen za muziku, umetnost, poeziju…

Možemo samo da naslućujemo šta se za vreme tih šetnji Gabrielu muvalo po glavi.

Nastavite sa čitanjem… “Brdo Solsberi”

Uzdaj se u se i u svoje kljuse

Oni sa malo dužim pamćenjem setiće se grupe The Raspberries. U vreme kada je hard rock počeo da tutnji svom snagom, predstavljali su anomaliju – nosili su kratke kose, a njihova verzija power popa bila je duboko ukorenjena u muzici koju je “britanska invazija” donela u Ameriku tokom šezdesetih.

Imali su sve preduslove za uspeh, ali im je stalno izmicao.

Iako su za sobom ostavili četiri odlična albuma, jedini pravi hit imali su sa pesmom “Go All the Way” (1972) koja zvuči kao da ste spojili The Who i višeglasno pevanje Beatlesa. Glavni autor i vođa, Eric Carmen, sredinom sedamdesetih je izgubio živce i raspustio grupu.

Kako je već bio zapažen kao talentovan autor i odličan pevač, Carmenu nije bilo teško da isposluje ugovor za solističku karijeru. Usput je malo okrenuo ćurak, pa je njegov debitantski album Eric Carmen (1975) pun grandioznih balada i savršen je podloga za slamanje nećkanja kod dama.

Ovo je provereno u više navrata. Hot smile

“All by Myself” je zasigurno njegov najveći hit i pesma koju “svi znamo”, jer ne može da izostane sa bilo koje kompilacije u čijem nazivu je reč ljubav. Ako zanemarimo pomalo predvidljiv tekst o usamljenosti i očaju, u muzičkom smislu je sve odrađeno perfektno.

All by MyselfKao obrazovani pijanista, Carmen je u aranžmanu ove pesme citirao Sergeja Rahmanjinova (jedan od Samuraja će potvrditi da je iz drugog stava Klavirskog koncerta br. 2 u C-molu), misleći da je njegova muzika u javnom vlasništvu. Ta zabluda ga je skupo koštala: 12% prihoda od autorkih prava.

Nespornog kompozitorskog talenta i pevačkih sposobnosti (pokušajte da ga oponašate u visokim registrima), Carmen nikada nije uspeo da uspostavi sopstvenu solo karijeru.

Ostaće upamćen po ovoj pesmi i hitovima za druge poznate pevače.

Motown žurka u crtanom filmu

Bring over some of your old Motown records
We’ll put the speakers in the window and we’ll go
On the roof and listen to the Miracles

Ako zbog mladih godina niste načisto kakvo je mesto Roda Stewarta u rokerskom sazvežđu, to je možda zato što su do vas dolazile nesložene slike njegovih pesama iz različitih perioda. U poslednjih par decenija, on ne nalazi za shodno da bilo kome bilo šta dokazuje, jer beše vreme kad je to činio kao malo ko. A u to vreme bio je vešt kao retko ko da se prilagodi trendovima, što je on uvek činio dobro i sa neuporedivim žarom, tokom duge karijere.

Pred vama je jedan od veličanstvenih primera te prilagodljivosti.

A ako iole poznajete muzičku scenu tog doba, zabavićete se prepoznajući mnoge čuvene face u ovom čuvenom spotu.

Nastavite sa čitanjem… “Motown žurka u crtanom filmu”

Једна од пре: оде трамвај

Фоткање из буса није за оне са слабим срцем. Понајчешће ће да вам издрма баш онај снимак до ког вам је највише стало. Ако хоћете да снимате из возила, или се возите спачеком или чекајте да стане. Или скратите експозицију, ако можете.

Наравно, не бих ни започињао ову причу да сам имао спачека, или могао да скратим експозицију. Али зато, та једна вожња бусем кроз Београд, па још кроз зимску ноћ, то је морало да се искористи. Јер сам некако осећао да ћу ускоро лећи на руду и купити кола. Док се то не деси, користио сам прилику да спустим осетљивост на 80 а експозицију пустим на пола секунде.

Ово је испред железничке станице.

dscf15952

(на великој се ипак види нешто боље)

Чекање на семафору је забава за све. Ако сте возач, имате пуно право да богорадите, сексуално маштате о родбини пројектанта раскрснице и посебно оног лика из легенди који програмира циклус семафора. Ако сте сапутник, приде још можете да (у себи, ако седите близу) коментаришете и свог возача и све што видите.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: оде трамвај”

Snežna guska

Muzičari često nalaze inspiraciju za svoje pesme na čudnim mestima. U vreme pojavljivanja albuma The Snow Goose (1975) po novinama se pričalo o da ideja na kojoj je zasnovan potiče iz poznate istoimene priče koja je popularna kod anglosaksonaca. Sve je to lepo, pomislio sam, samo što ja pojma nemam o čemu govori.

Album je instrumentalan, pa je moja nedoumica oko inspiracije ostala nerazjašnjena sve dok nisam seo da napišem ovaj tekst.

I počeo da slažem mozaik.

Nastavite sa čitanjem… “Snežna guska”

Razglednice iz Paragvaja

Ne bih da tupim o značaju grupe Dire Straits – bili su i ostali jedna od mojih omiljenih grupa iz mladosti. Imao sam prilike da ih gledam na koncertu kada su bili na svom vrhuncu i tu ubitačnu svirku ću pamtiti dok sam živ. Videvši da se ceo njihov koncept vremenom nekako izduvao, Mark Knopfler je učinio mudar, mada se publici činilo, nerazuman potez – rasformirao je grupu i počeo da snima albume za svoju dušu.

Nedugo posle toga imao sam preča posla – podizanje porodice je ozbiljan posao, tako da nije bilo mnogo vremena za muziku, pa ni za Knopflerove radove.

Nastavite sa čitanjem… “Razglednice iz Paragvaja”