I danas vam predstavljamo jedan od foto radova Branislava Radišića.
Zlatni komad
Da nije ženskih podlistaka u novinama, nikada ne bih saznao šta je čoker. To je uska ogrlica koja je pripijena uz vrat, a može da bude napravljena od najrazličitijih materijala. Normalno, žene su ih odmah prigrlile kao modni detalj, ne mareći mnogo oko njihove simbolike. Za Maneta i njegove savremenike, čoker u vidu tanke crne tkanine oko vrata bio je obeležje prostitutke, što je ovekovečio na svojoj poznatoj slici Olympia. Edgar Degas, pak, čokere koristi na svojim balerinama da bi naglasio njihovu gracioznost i razigranost.
Danas novine pišu da čokeri nisu više u modi. Pojavili su se novi kupaći kostimi koji će im oteti slavu.
Postmoderna za seniore
Nastavljamo s ovonedeljnom serijom fotografija Branislava Radišića.
Budale
“Niko nije prorok u svom selu” je rečenica koju smo skloni da pripisujemo našim narodnim mudrovanjima. Mali broj nas zna da ova rečenica ima poslovični status u mnogim jezicima, a odnosi se na Isusa iz Nazareta kome se pripisuje, sa manjim ili većim varijacijama, u svim jevanđeljima. Navodno, bila je upućena ljudima iz njegovog rodnog mesta jer ga nisu priznavali kao proroka.
Današnjim muzičarima, a neki od njih i jesu u neku ruku proroci, često se dešava da uspeh postignu tamo gde ga ne očekuju.
Every day same shit
Ove sedmice postmatramo svet kroz objektiv Branislava Radišića.
O sebi i fotografiji Branislav kaže:
Računam na tebe
Ispijanje jutarnje Nesice je već godinama unazad postao pravi ritual za Juniora i mene. To je prilika da se ispričamo, jer ko zna da li ćemo ponovo da se sretnemo u toku dana – svako od nas ide sopstvenim putem. Postoji i prećutni dogovor među nama: on bira muziku koju ćemo da slušamo dok se rasanjujemo, a ja mutim Nesicu za obojicu.
Jutros me je umlatio sa grupom Muse koje i nije najpogodnija za početak dana, a kada je primetio da ne uživam u njegovom izboru, prešao je na Chrisa de Burgha.
I eto ideje za moj novi tekst.
Ne gledaj na dole
Već sam pominjao čudnovatog Willarda koji zna da izvuče neke opskurne snimke i da me njima nepogrešivo pronađe. Prošlog vikenda je potegao album Chrisa Whitea kratko komentarišući da će se svideti onima koji vole pop i surf rock.
Taj sam, pomislio sam istog trenutka. 
Sve što sada mogu da ti kažem
Ryana Adamsa možemo da posmatramo i kao neku vrstu Džonija Štulića. Od kada se pojavio na muzičkoj sceni kao solista, a to je bilo 2000. godine, zasipao nas je svojim, uglavnom vanserijskim, pesmama. Njega je vrlo teško definisati kao autora, a ako ste pazili na času, Šef je pre neku godinu dao opširan pregled njegove dotadašnje karijere zaključivši: “Nestrpljiv sam da čujem nove materijale Ryana Adamsa.”
Ono što je mogao da čuje na albumu koji je snimio posle objavljivanja priloga ne verujem da mu se svidelo. 
Једна од пре: еј бре, пролеће!
Поучен искуством од прошле године, а осокољен неочекивано лепим временом за ово доба године… ма које неочекивано – ово би требало да је нормално. Дакле хладно скоро до равнодневнице, па онда нагло топлије. И кад се баба Марта ритне, да не добаци до мраза. И, да куцнем у дрво, делује да је тако испало.
Стога, чим се указало то неочекивано, правац башта, има да се ради. И, шлаг на торту (који иначе не волим, бар не тај вештак што мећу), пронашао сам да је ћерка оставила своју фото торбу и у њој Дугу Цев. Е, па то мора да се изведе на свеж ваздух.
Кајсије су туга дуга… сваке године цветају овако, и више тропа него опа. Или падне снег, или температура буде једноцифрена па пчеле изађу тек десети дан, или наиђе неки заостали мраз па спрљи заметке. Досад се од двадесетак дрвета набрало за можда исто толико тегли пекмеза, а оно једном што се пекла ракија, то је било од купљених кајсија. После није било ни да се купи, осим код неког дерикоже.
Између ове фотке и времена кад ово пишем прошле су две хладне ноћи са температуром близу нуле. Две кајсије у дворишту изгледају добро, ваљда ће тако и ове на башти. Још увек куцам у дрво и држим палчеве, ал’ то смета куцању, нећу никад завршити ово писаније…
Umetnost umiranja
Savremenici Georga Harrisona opisuju kao mirnog čoveka koga bi svako poželeo za prijatelja. Istovremeno, važio je za vrlo emotivnog i skromnog čoveka u trenucima kada je histerija za Beatlesima dobila mitske razmere. Eksperimentisanje sa halucinogenima su mu otvorila vrata percepcije i duhovno buđenje, što ga je povelo na put samopreispitivanja i interesovanja za hinduizam. Jednom prilikom je rekao kako je na tom putu mislio da mu “jogini sa Himalaja” trčkaraju po glavi.
Tokom svog “buđenja” Beatlesi su otišli u Indiju, a Harrison se vratio kao promenjen čovek.