Momci, može li ovo sa malo više ritma?

Odmor mi je započeo na čudan način – pesnicom u glavu. Srećom po mene, nije bila prava, već virtuelna. To mi nije mnogo pomoglo jer sam se našao zatečen – gledao sam u snimak za koji nisam verovao da uopšte postoji, na koji sam čekao dobrih ČETRDESET godina. Štipajući se za obraz da bih se uverio da ne sanjam prvo što sam u tom trenutku pomislio bilo je: Ima li još?

Izgleda da nema. wlEmoticon-greenwithenvy.png

Iz dosadašnjih tekstova lako se može zaključiti da Eric Clapton nije moj muzički Bog. Zbog muzičke škole bio sam okrenut crno belim dirkama pa je sasvim normalno da je u adolescentskom periodu moj Bog bio Keith Emerson. Tek nešto kasnije sam spoznao i neke druge muzičare koji su za klavijaturama bili malo manje virtouzi, ali su iz njih znali da izvuku neverovatne emocije.

Nastavite sa čitanjem… “Momci, može li ovo sa malo više ritma?”

Једна од пре: залазак оловке

За разлику од оне претходне, где сам четрдесетак година касније сконтао… овог пута је предумишљај био сад, одмах, и ваљда није касно. Јер астрономија не чека, то се стално помера.

Дакле уселили смо се у ту кућу, и прве године користили само спрат и кухињу у приземљу – остало је било комбинација складишта и градилишта, кад се среди средиће се. Две године касније, мој радни сто се напокон сели у приземље. Те куће у низу су онако мало уже па дуже, а наместило се да ми кухињски прозор гледа скоро тачно на запад. Два преградна зида која су делила приземље смо уклонили – један је постао пролаз широк два ипо метра, други је касније замењен полицом без леђа, нешто као прозирним зидом. У овом тренутку, та полица има само вертикале, дакле провидна је скроз… Током два-три дана у години, сунце кроз кухињски прозор допире скроз до предњег зида, где је мој сто.


(велика)

Нешто сам био увртео себи у главу да сам ову фотку снимио две-три године касније, кад сам пропустио већ четири до шест прилика (ово је 26. август 2006, постоји и симетричан датум у пролеће), и онда био најзад некако спреман за последњу. То ми се већ редовно догађа, а у оном “спреман” најважнија ставка је “сети се бар једном”, међутим није тако било у овом случају.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: залазак оловке”

Povodom predsedničkog mišljenja o genetici i nacijama i objašnjenja predsedničkog mišljenja o genetici i nacijama

Ludnica, šta je ovo

U predvečerje rešavanja problema sa paricom neophodnoj za vezu ka Internetu radnika češkog AŽD-a, izvođača funkcionalnih radova (čitaj: neverovatno novog staničnog uređaja sa sve tačskrin monitorom za regulisanje grejača skretnica) u železničkoj stanici Beograd Centar, 25. januara 2016. godine, predsednik Republike Srbije Tomislav Nikolić je položio kamen temeljac za Centre izvrsnosti Univerziteta u Kragujevcu i poručio da će ti centri i istraživački rad u njima omogućiti da se deca rađaju sa srpskim kodom. Kako nas dalje obaveštava Tanjug, u okviru Centara izvrsnosti biće izgrađeni Centar za istraživanje matičnih ćelija, za molekulska i celularna istraživanja, za farmaceutska i farmakološka istraživanja, zatim za funkcionalno istraživanje, za morfološka istraživanja, za klinička i epidemiološka istraživanja, za istraživanje u stomatologiji, Vivarijum, kao i Banka matičnih ćelija.

Danas ćemo se podsetiti ovog događaja i osvetliti nekoliko činjenica koje su ostale zamagljene određenim histeričnim detaljima cele situacije. No, pre svega, muzika. U oštroj konkurenciji ovoga, ovoga, ovoga, pa i ovoga ipak je pobedilo ovo:

Nastavite sa čitanjem… “Povodom predsedničkog mišljenja o genetici i nacijama i objašnjenja predsedničkog mišljenja o genetici i nacijama”

Једна од пре: панорама из нехата

Пресликавање старих негатива и дијапозитива (тзв. клизавица ака слајдова) је требало да буде лак посао. Купиш скенер, искенираш, готово. Кад ја тамо а оно међутим.

Јер… има скенера и скенера. Они равни, што скенирају и папир, напросто подметну неку сребрнасту површину иза негатива и хватају одбијено светло. Ту се увек примети да нешто штрчи, да тамни делови мало пуштају боју. Јер је светло иза леђа сочива, па треба да прође кроз филм двапут, одсјај га мало распе. А и много је споро, јер слика линију по линију.

Дакле, треба нешто што ће да га осветљава иза, па да се хвата пропуштена светлост, а не пропуштена-одбијена-пропуштена. Дакле, специјализовани скенер. Који сам замало и нашао, тј нашао одличан, који неће да се буни што су моји негативи сечени на седам а не шест снимака и што растојање између њих није увек тачно, а није гадљив ни на целе филмове.

Међутим, то је немачка ствар, коју тада нисам могао да прибавим. Овде се не увози а на трипер комбинације сам постао алергичан на нервној бази. Дакле, донеће деца из Америке… осим што се тамошња варијанта тог модела прави у Кини и очајни је крш који понекад, можда, ради. Ех, тај либеро капитализам, за сваку потражњу има понуду, а?

Дакле, Грунф. Но, прво да покажем зашто ово пишем.

eos_40452~20160123_ 1_08_16p

(велика би требало да је повећа)

Први пут сам се овако нечим позабавио чим ми је стигла она стара Агфа. Направио сам држач за филм и објектив од лего коцкица. Објектив је био неко теле од око 300мм од неког Линденблата, што је јапанска марка која је требало да звучи немачки и да мало подсећа на Хаселблада. Служио ми је да га држим испред објектива саме фоткалице, јер иначе није умела да изоштри тако близу.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: панорама из нехата”

Nesanica

Oh, noche tan larga,
sin vida que me envuelve
y me atrapa en un lamento,
un grito en silencio.

E, ako ste znatiželjni da čujete o čemu se u pesmi radi, naučite španski. Nije na odmet. Ili zaposlite prevodioca. 🙂

Naziv današnje numere “Que Voy a Hacer” bi, u mom slobodnom prevodu, glasio “А šta da radim”. Uostalom, tema je slična kao i u istoimenoj Štulićevoj pesmi. Atmosfera u njoj je savršena, pogodna je za slušanje posle ponoći i posle nekoliko ponavljanja dao sam se u potragu kako bih saznao nešto više o pevačici.

Nastavite sa čitanjem… “Nesanica”

Utovar nedeljom, 31. januar

Sedmica koja je iza nas obilovala je gomilom gluposti s domaćeg terena. Na žalost, ne znamo koji od dosadašnjih Utovara ne bismo mogli započeti tom rečenicom. Stoga hajde da malo manemo glavu s ove geografske dužine i mentalne dubine i pogledamo kakve se budalaštine događaju na sveCkom nivou.

Pre desetak godina pojavila se komedijica „Idiocracy“. Tema je lagana – običan prosečan momak iz sadašnjeg doba greškom je zamrznut na 500 godina. Po odmrzavanju, ustanovio je da je najpametniji čovek na planeti. Sama radnja dalje nije nešto inspirativna, ali uvod koji objašnjava kako je došlo do toga tera nas na razmišljanje. Naime, generacijama unazad favorizovani su pojedinci sa najboljim osobinama ljudskog roda, dok su, počev od devedestih, drugi „kvaliteti“ lagano izbijali u prvi plan, tako da je evolucija krenula da nagrađuje one koji su se najviše reprodukovali. Inteligencija i ostali kvaliteti ličnosti potisnuti su u drugi plan, a idoli su postali kriminalci i starlete… kao i neuki reperi.

Jedan od njih, umetničkog naziva B.o.B, pokrenuo je početkom meseca kampanju u Doduše, pomenuti koncept srećemo i kod Pračeta, ali ne treba zaboraviti da je on jedan od najvećih pisaca FIKCIJE!kojoj tvrdi kako je Zemlja zapravo ravna ploča, i da nas naučnici već vekovima zavaravaju, kao i da NASA sistematski krije istinu od naroda. E sad, reći ćete vi, pa još od Kopernika se zna da je naša planeta sfernog oblika! Fora je u tome da je u Kopernikovo doba (15. vek) većina ljudi već bila uverena u to da je Zemlja jedna velika lopta. To mišljenje, začeto od strane Pitagore još u 6. veku pre naše ere, primilo se šire negde na prelasku iz antičkog doba u srednji vek – Kopernik je „samo“ dodatno izmestio Zemlju iz centra svemira svojim heliocentričnim sistemom.

I dobro, šta poručiti takvom idiotu koji negira par milenijuma ljudske spoznaje. Kakvu posluku porati? Možda najpozvaniji za tako nešto je Neil DeGrasse Tyson, svetski naučni megacar, koji ne samo da je imao relevantan odgovor, već ga je i isporučio stilom kakav takvi papani kao što je pomenuti reper mogu razumeti. Ukratko, izdominirao je:

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 31. januar”

Mogu sve

Gledajući nedeljnu listu novoobjavljenih albuma pokušavao sam među meni nepoznatim imenima da pronađem išta što bi me zanimalo. Na listama komentara i mini recenzija koje bi potencijalne slušaoce trebalo da navuku da kupe nepoznatu muziku, ali im ništa ne verujem. Sve je to lepo i pažljivo sročeno da probudi znatiželju ali, iz iskustva, najčešće se reklamira šećerna vodica za blago ispiranje ušiju.

Nisam taj kod koga ovakve stvari prolaze.

Nastavite sa čitanjem… “Mogu sve”

Meiko

修羅の花

Novogodišnji blagdani su, barem meni, bili vrlo interesantni. Nagledao sam se dobrih filmova. Moj favorit je „The Hateful Eight“ Quentina Tarantina jer je bio praznik za oči. Tarantinove filmove možemo da volimo ili da ih mrzimo, ali ne možemo a da ne primetimo da se u mnogim detaljima razlikuju od uobičajene holivudske produkcije na koju smo se, uglavnom, navikli.

Jedan od specifičnosti je način na koji Tarantino koristi muziku u svojim filmovima.

Za razliku od većine soundtrackova koji se bez filmskih kadrova pretvore u dosadnu kulisu dok se rade sasvim desete stvari, oni iz Tarantinovih filmova mogu da funkcionišu i sami za sebe. To nam mnogo govori o režiserovom rafiniranom muzičkom ukusu i, dakako, naslušanosti. Mešanje muzičkih žanrova kod njega je sasvim uobičajena stvar, a ne nedostaje ni egzotike i eksperimenta.

Nastavite sa čitanjem… “Meiko”