O vucima brine pastir dok oni leže u travi

sitne ovce poljem pasu, žive u stadu ovčje sudbine
da se pase, da bude trave: jedina briga koju ovca brine
sad se pase sočna trava, zadovoljno bleje ovčje sudbine
vuci su daleko, nezgodni kad krenu kad snijeg zamete, kad ljeto mine
da se pase, da bude trave: jedino je, jedino je o čem’ misle ovčje glave

Ne treba da budete mudrac da biste razumeli na koga je to mislio Drago Mlinarec kada je napisao ove stihove. Jedino ću da vas podsetim da on to nije otpevao juče, već 1979. godine.

Ne, ne moram da vas podsećam, setićete se i sami: slušali smo ovu pesmu već na Suštini pasijansa. Međutim, izgleda da neke ljude moram da podsećam na to da problemi ne prestaju onog časa kad zažmure. A od blejanje nema vajde, braćo draga.

Da ne blejite, to već znamo. A ni ne žmurite, je li tako?

Nastavite sa čitanjem… “O vucima brine pastir dok oni leže u travi”

Зен би бизнис

За потребе ове приче Зен де Кок ван дер Берг Бренкелен Брандлихт је седео у кафићу, гледајући како лијепе жене пролазе кроз град, и тек повремено је спуштао поглед над ижврљане папире пред собом. Мрља од кафе је заувек, пепео може да се одува, али надахнуће… наилази! Ево га!

xl1– О, госн Салашевићу, откуд вас! Ајде, седите мало, да вас приупитам нешто.

Салашевић се таман надао да ће проћи непримећен и већ три корака раније је вежбао ноншалантни поглед ка најближој бесконачности, али Зен је то, не промашује га никад.

– Е, Зене де Коче ван дер Берже Бренкелене Брандлихту, нисам очекивао да постојите и ван мојих службених просторија. Некако вас увек тамо виђам.

Све се некако надао да ће проћи само са добардан-довиђења, међутим Зен је већ викао још једну кафу и измицао столицу.

– Е прво да вас похвалим, јасно се чуло које делове презимена сте ми изговорили малим а које великим словом. Свака част, за неког другог би се рекло да је вежбао пред огледалом, али вама то иде тако природно. Глатко. Него… ви се, ако се не варам, разумете у тај сопствер.

Nastavite sa čitanjem… “Зен би бизнис”

Jerusalim

Ma šta mislili o Keithu Emersonu, neosporne su dve stvari: imao je svoju viziju muzike koju stvara i izvodi, bez obzira na to da li se nekome dopada, i bio je od malena virtouz na klavijaturama. Čak i danas, kada ima ozbiljne probleme sa motorikom leve ruke, na koncertima je brilijantan.

U njegovu svirku sa The Nice sam se zaljubio još u osnovnoj školi, a grupa ELP je bila još luđa.

Nastavite sa čitanjem… “Jerusalim”