Maler po maler – propala karijera

Sniff ‘n’ the Tears je još jedna od grupa kojima je jedna uspešna pesma “ukrala” celu karijeru.

Poslednji “muzički paket” koji mi je stigao od prijatelja sadržavao je i jedno iznenađenje. Debitantski album grupe Sniff ‘n’ the Tears sam nekada davno slušao sa diska kod Zoće Punkera zajedno sa još nekoliko drugih, tako da mu nisam ni upamtio ime. Svi dobro znamo njihovu pesmu “Driver’s Seat” koju ni jedna kompilacija koja se bavi muzikom iz druge polovine sedamdesetih ne može da omane jer je stvarno odlična, pa nije ni čudo što je s vremena na vreme koriste za reklamne kampanje ili po filmovima i serijama.

Tako da sam se bacio na pažljivo slušanje… Koje se pretvorilo u celodnevno.

Nastavite sa čitanjem… “Maler po maler – propala karijera”

Laži me

Onaj čiča iz filma “Crossroads” je bio u pravu: dobra volja nije dovoljna da bi se svirao blues. Mora prvo da se udahne prašina sa hiljadu milja drumova. Ovaj dečko je sazrevao dok je već snimao blues.

Umetnost zajedničkog bitisanja je, verovatno, najteži predmet koji se uči u školi života. Za ovu disciplinu nema udžbenika, gradivo se ne može nabubati, pravila su rastegljiva, akteri često nekompatibilni, a krajnji rezultat niko ne može da predvidi. Uostalom, taj film se neprekidno vrti u našim domovima ili ga barem gledamo u svojoj okolini. I, ma koliko se upinjali da ukapiramo sve finese uspešnog i uzroke neuspešnog zajedničkog delanja kako bi se prilagođavali i tražili tačke spajanja, često smo nemoćni da održimo zajednicu iz ko zna kojih razloga.

Žene će odmah reći da je to zbog nedostatka ljubavi. Flirt female

Nastavite sa čitanjem… “Laži me”

Ушни црв племените пасмине

Ушне црве углавном избегавам, јер су досадни и сметају, брате. Осим кад се баш намести, и то наместим сам себи. Сокоћало које сам већ спомињао има ту особину да памти где је стало, и то у виду целих песама. Дакле ако се при гашењу мотора нашао негде у сред или пред крај неке песме, следећи пут та песма креће испочетка. Например, ова.

У ствари, не баш та, него студијски оригинал из 1975. Пошто сам све нешто ишао у набавку, ниједна вожња није потрајала свих десет ипо минута, па сам је тако чуо неколико пута заредом, никад до краја. Морао сам, по повратку кући, да нађем шта је то. Некако по сећању… мора да је Језда Урфа. И јесте. Те сам натакао слушке и одслушао и крај.

Nastavite sa čitanjem… “Ушни црв племените пасмине”

Velika (ponovljena) očekivanja

Napraviš jednom, prodaješ pet puta… Čestiti prodavci makar naprave novo pakovanje i zamene mašnice. A oni iskreni dodaju još ponešto…

Ne znam kakav je vaš stav prema novim izdanjima i remiksima starih fonografskih izdanja. Neko nato gleda kao na novu priliku da se sa (sad već poznatim) sadržajem sretne u nekom novom kontekstu ili barem novom nosaču zvuka. Taj kontekst može da bude različit – recimo, neko jubilarno izdanje sa osveženim miksom mastera (baš kao što pomenusmo pre par dana album Abbey Road: (50th Anniversary) Super Deluxe Edition) ili je to sadržaj u proširenom zvučnom ambijentu (poput popularnih 5.1 remiksa u visokoj rezoluciji – pravac koji je ovladao u 21. veku). Meni lično su pak najslađa ona reizdanja koja podrazumevaju dodavanje nekih arhivskih materijala, onih iz kojih se može saznati bar ponešto o procesu nastanka tog sadržaja.

Priznajem, nije to sadržaj za svakog. Na primer, ovo što sam prvi put čuo baš prošlog vikenda meni predstavlja sladostrasni materijal vredan svake pažnje.

Onom komentatoru na Cevki koji je, ne baš naročito inteligentno, utvrdio da je ovo “mnogo lošije od originalnog snimka sa albuma” verovatno ne bi bilo moguće da otkrije zbog čega je ovakav materijal vredan.

Nastavite sa čitanjem… “Velika (ponovljena) očekivanja”

Plava ptica

Postoje ljudi koji pronalaze lepotu u brojevima baš kao što većina nas pronalazi lepotu u muzici…

Pre dvadesetak godina radio sam na projektu opremanja Katedre za matematiku lokalnog fakulteta. Dok su “deca” razvlačila kablove i montirale računare društvo mi je pravio mladi profesor koji je bio pomalo neobična pojava. Opsednut brojevima, govorio mi je da su mnogi od njih “lepi”, a što je priča duže trajala, sve manje sam mogao da ga razumem.

Iako nikada nisam bio u zavadi sa matematikom, do takvih apstrakcija nisam mogao da se uzdignem. Da bi mi dočarao svu lepotu matematike izveo mi je jednostavan primer koji se u nauci zove Kaprekarova konstanta (broj). Pokušaću laički da objasnim o čemu se radi…

Nastavite sa čitanjem… “Plava ptica”

Evo Sunca!

Može li se cediti suva drenovina? Ne može, osim u epskim pesmama. Zato postoje albumi koji se mogu cediti do kraja sveta i iz njih će uvek izaći još ponešto…

Ne mogu da lažem: naslov jučerašnjeg Zoćinog članka je potakao naslov ovog, baš da u kontru. Open-mouthed smile No, pravi razlog za današnje pisanje je ozbiljan: prekjuče, 26. septembra 2019. godine, navršilo se tačno pola stoleća od prvog objavljivanja albuma Abbey Road, poslednjeg autorskog dela koje je snimila grupa The Beatles. Naravno, izdavački posmatrano, album Let It Be je poslednji (izašao je tek u maju 1970, kad grupa uveliko više nije postojala), ali taj sadržaj je snimljen mnogo ranije: Abbey Road je prava labudova pesma grupe.

Sto ljudi, sto ćudi, pa od trinaest autorskih albuma koje su Bitlsi objavili “za svog vakta”, pronaći ćete da je svaki od njih nekome omiljen iz nekog razloga. S obzirom na to o kome je reč, tako nešto nije čudno. Što se mene tiče, stvar je jasna, pri čemu ću veoma da pripazim kako to izgovaram: meni je Abbey Road ubedljivo najdraži, a onaj potpourri na B strani tog albuma smatram jednim od najboljih trenutaka u istoriji muzike uopšte.

A koji album grupe je najbolji – paz’ da me ne navučete na besciljnu raspravu.

Nastavite sa čitanjem… “Evo Sunca!”

Без ге-нера(лиза)ције

изеш ми ге

много ме нападају у последње време питањима у вези са зрачењем пет ге мобилне мреже. кажу ми да сам довољно озбиљан, знам да под тиме мисле да сам солидно матор, да се разумем у те ствари око зрачења. а не разумем се. слабо сам и ову три ге користио. натерала деца. сликају своје ноге на плажи и шаљу, па ми вибрира вајбер. можда ми се мобилни телефон буни што је три ге озрачен, па подрхтава у торбици. а ово косе што ми је остало на глави ваљда није проређено том три ге мрежом, јер ако јесте онда ћу од пет ге мреже скроз да оћелавим. једино корисно ће ту бити ако и брада крене да ми опада, мрзи ме свако јутро да се бријем.

слабо и разумем те бројеве уз ге шта би могле да значе. кажу да је то ознака генерације напретка. ге смо у моје време користили за граме, али то су у оном међународном систему основних јединица брзо пребацили у килограме све користећи воду на скоро четири степена целзијуса. да л’ то има везе с оним што препоручују туширање водом непосредно после туристичког обиласка чернобила? и да ли та вода има скоро четири степена целзијуса?

ге би могло да буде оно што изоставе кад ти на торту ставе број година које славиш. мада их ја више и не славим, ал’ по навици кад негде уписујем године старости упишем ту невеселу бројку, па онда иза ње ге. те њихове генерације технологија неће ни стићи до мојих геова. дотле ће већ нешто друго да измисле, ако нас се не реши природа зарад освете шта јој све сад радимо. углавном она сама зна да се снађе с тим зрачењем, боље него ми, па и кад не буде нас биће ту живог света коме то зрачење неће сметати.

а за ге знам и у формули. не оној формули за животни успех или за српско златно доба. оно бре кад су прост, сена и пике били главни. а не ови данашњи церглани, па не знаш где престаје вештина возача и почиње вештина програмера да напишу најмање баговит рачунарски програм. и нико се не пита да ли њих у тим кадама на точковима, када су изложени силама од неколико ге, више зрачи врелина из мотора или од све те електронике око њих. тјах.

Dopustio sam da Sunce zađe

Ne dozvolite da vas uljuljkaju mekoća melodije i moć njenog autora da manipuliše toplim emocijama. Tema ove pesme nije nimalo ugodna.

Vlasnik ovoga bloga i ja smo odavno poštovaoci i obožavatelji života i dela Elvisa Costella. U to ste mogli da se uverite u više navrata, pa je potpuno normalno da mu se vraćamo s vremena na vreme. Nezavisno od nas, Allmusic, koji želi da bude referenca, zaključio je da je Costello “The most evocative, innovative, and gifted songwriter since Bob Dylan, with songs that offer highly personal takes on love and politics.”

Valjda je sada sve jasno. Hot smile

Nastavite sa čitanjem… “Dopustio sam da Sunce zađe”

Preko 110. ulice

Iako je karijera Bobbyja Womacka bila na trenutke haotična, vreme je pokazalo da su njegove zasluge mnogo veće, a uticaj širi nego što se mislilo.

Onomad banem kod komšije u sitan sat. Čim mi je otvorio vrata stana, dočekala me je dobro poznata pesma Bobbyja Womacka. Odakle on da sluša njega kada je ljubitelj lakših nota, nije mi odmah bilo jasno. No, čim sam ušao u dnevnu sobu, video sam da počinje Tarantinov film Jackie Brown u kojem je današnja pesma iskorišćena da proprati špicu.

– Daj, pojačaj – insistirao sam.

– Kako da pojačam, znaš li koliko je sati?

Kako da ispratim muziku Bobbyja Womacka ako ne svira glasno? Rolling on the floor laughing

Nastavite sa čitanjem… “Preko 110. ulice”

Једна од пре: чучањ

По беспућима интернета су се запатиле разне блентаве идеје. Скоро да би се рекло да баук мема (мемеа? свакако не мима) кружи Мрежом. Мем би требало да је вирална идеја, која се отме свом творцу и чудном брзином се рашири. Та идеја, да постоје такве идеје, се брзо изродила у некакве лоше цртеже или фотке са натписима. Лоши цртежи се вуку годинама јер нико не уме да их затуче; фотке живе по неколико дана.

Једна од тих идеја је да постоји посебан словенски чучањ, тј да Словени једини умеју да чучну тако да се целим стопалом вежу за планету, док је остатку света проблем да им и пета буде на тлу. Морао сам да пробам, и не иде ми баш, мора да сам неки изрод. У ствари ишло је, пре скоро 40 година, над војним чучавцем, у оном посебном стању есембе нирване. За овог момка видим да није баш успео, али се није ни трудио.

Дечко телефонира и ни не покушава да достигне било какав степен смирења; он не тихује. Сео би на било шта, али ничег нема сем бетонских саксија.

Толико о чучњу – јер је он разлог за ову фотку. Чим сам га спазио, одмах ми је прошла кроз главу цела та прича о словенском чучњу. Пошто је ово снимљено из буса док стоји пред семафором, није било превише времена за размишљање, само сам ухватио кадар и шкљоцнуо. После сам се мало разочарао, кад сам при обради приметио да не додирује петама бетон. Ето ни он. Ваљда је то утицај те америчке морнаричке тзв. фризуре.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: чучањ”