Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Jubilarna izdanja nekih poodavno objavljenih albuma dobra su prilika da preispitamo svoj odnos prema tom sadržaju. Ovom prilikom, zahvaljujući izdašnom dodatnom materijalu izdatom pored svežeg remiksa osnovnog albuma, preispitujemo koliko je zaista taj album slab u odnosu na prethodne, kao što o njemu često mislimo.
U vreme dominacije punka i New Wavea već etablirane velike grupe su se našle u problemu. Bilo je potrebno zadržati publiku u trentku kada mediji nisu bili na njihovoj strani. Često su ih predstavljali kao dinosauruse rocka kojima je vreme da nestanu. Diskografske kuće su od njih tražile “prilagođavanje” novim muzičkim trendovima, a svako od muzičara se snalazio na način za koji je mislio da mu pruža najveće šanse.
Ian Anderson se odlučio za neuobičajen korak.
Ako na muziku gledate kao na proizvod, ovakve likove sa margine nikada nećete upoznati. A to bi bila šteta.
Neke velike muzičare sam otkrio tek kada su otišli sa ovoga sveta. Sećam se trenutka kada sam prvi put čuo Calvina Russella i pomislio: Pobogu, pa gde se ovaj tip do sada krio! Toliko sam bio impresioniran da sam odmah počeo da psujem ljude iz muzičke industrije, a malo čeprkanja po Russelovoj biografiji mi je razjasnilo stvari.
Njegov životni put je bio sve samo ne običan.
Uobičajena predrasuda koja prati čestite muzičare jeste da oni u solo radovima traže alternativni pristup onome što inače rade u matičnom bendu. U slučaju ovog gitariste, takvo viđenje bi bilo veoma pogrešno.
Ko god da je imao sreću da bude na koncertu grupe Roxy Music, mogao je samo da se divi pirotehnici koja bi izlazila iz gitare Phila Manzanere. On je jedan od fenomenalno tehnički potkovanih gitarista koji znaju da sviraju sve što može da vam padne na pamet, a paralelno sa uspešnim radom u matičnoj grupi negovao je i solo karijeru.
Koja je, bogme, vrlo zanimljiva.
Nije Motown jedina muzička fabrika koja je radila u Detroitu.
Preturajući po tavanima i podrumima uglavnom pronalazimo razne gluposti koje smo tamo odložili zlu ne trebalo. Većina tih stvari može odmah da odleti u kantu za đubre, ali ponešto je vredno i sačuvati – nikada ne znaš kada će da ti se vrate sećanja i sentimenti u trenucima kada u ruci držiš naizgled nevažnu stvar. U više navrata smo pisali o muzičkim draguljima koji su ostali zabeleženi na trakama odloženim daleko od očiju, a pretraživanje tavana je poslednjih godina uzelo maha.
Malo po malo, pojavi se neka nova kompilacija na kojoj se nađu neke davno zaboravljene pesme.
Naknadnom pameću je uvek lako rekonstruisati događaje. Valjalo je biti tamo i tada, kad se rađao ceo novi žanr naizgled jednostavne muzike.
Pojava punka nije ostavila nikakav utisak na mene, a medijska kampanja koju je predvodio New Musical Express mi je išla na živce. Dobar deo novine nisam mogao da čitam jer su pisali o grupama po londonskim mesnim zajednicama koje ni tamo nisu ništa značile. Sex Pistols su svojim histeričnim ispadima bili nezaobilazna stavka u svakom broju, a retki punkeri koje sam imao prilike da čujem su me ostavljali ravnodušnim jer sem stava nisu nudili nikakvu interesantnu muziku. Jedva da su i vladali svojim instrumentima i to nije moglo da se sakrije.
Sa svojih dvadesetak godina smatrao sam se iskusnim slušaocem koji ne naseda na provokacije.
Ako bismo rekli da je ovaj album izazvao tektonske poremećaje, pogrešili bismo. Pre bi se moglo reći da je to bila tiha i suptilna, ali neumitna erozija prakse da progresivna muzika mora da dolazi iz bluesa. Ovde je stvorena nova paradigma u kojoj su mnogi pronašli inspiraciju u evropskim korenima. Nažalost, mnogi su se i pogubili u tome. King Crimson je, pak, ostao do dana današnjeg i jači je nego ikad.
Ne volim da pišem nekrologe i namenske tekstove, a ovaj će upravo da bude takav. Povod za njega je 50 godina, upravo danas, od objavljivanja jednog od najznačajnijih muzičkih albuma svih vremena. Šef je insistirao da nešto napišem povodom jubileja, a njegova se ne poriče. Kaže mi, možeš ti to iz glave, i sam znaš koliko ga volimo…
Potpuno je u pravu.
To je jedna impresivna karijera, izuzetno značajna u prilično divljem periodu produkcije i izdavaštva tokom kasnih sedamdesetih.
Onomad, dok smo švrljali po gradu, Junior i ja smo prolazili pored zgrade nekadašnje Pošte. Doduše, ona danas ne izgleda onako kakva je nekada bila, sva je u mermeru i nakinđurena primereno vremenu, čak je dobila i novo ime – na tabli na ulazu piše Telekom Srbije. Napolju, ispred ulaza, nekada su bile tri govornice koje smo kao klinci koristili da pozovemo devojčice iz osnovne škole, tiskajući se nas nekoliko u nevelikoj kabini.
Bože, kako to sada komično zvuči.
имамо перверзију (изопачење првобитног), инверзију (обрат), конверзију (…
Латинско vertere (окретати, мењати) је оставило бројно потомство, пре свега у језицима натовареним латинским, као што су романски језици (по природи ствари, јер су настали кварењем латинског према потребама) и, с опроштењем, енглески (где је латинштина дошла у виду некакве језичке реформе, лек гори од болести).
Код нас је то по свој прилици род рођени са глаголом вртети, па чак подозревам да vertigo и вртоглавица нису тек тако случајно слични. Ако вам се од овог завртело у глави… изађите у врт, тај ваљда не потиче из латинског.
Од тог основног вертере имамо, да се задржимо само на речима које постоје и код нас, конвертите (превртљивце, ака преобраћенике), интро- и екстровертне ликове (уврнуте и изврнуте?), инверторске климе, вертикалу. Имамо и, д’извинете на уљезу, енглеску реч за рекламу и рекламере, која се код нас запатила у облику “одвратајзер”, боље ни не заслужују. Од облика versus, међутим, имамо свашта.
Nastavite sa čitanjem… “Мука с речима: вертикалне верзије”Ponekad se čini da je cela biografija te grupe jedna velika poliritmična sinkopa iz koje nema izlaza.
Posle neočekivanog velikog uspeha albuma In the Court of the Crimson King (1969) grupa King Crimson je pozvana da u Americi odsvira promotivnu turneju. Na njoj su se dešavale pomalo nadrealne stvari: u jednom od studentskih kampusa im je izgorela sva oprema, u par meseci prešli su put od malih svirki do velikih festivala, a kulminacija je dostiguta spektakularnim nastupima u sali Fillmore East pred 22.000 ljudi.
Niko u tom trenutku nije mogao ni da pomisli da je to ujedno bio i poslednji nastup prvobitne postave.
Ne znamo kako se ova fantazija zove, al’ je nešto kao preterivanje sa karađorđevom pa to isečeno na kriške. Jer koliko god se mi prenemagali oko ove ili one narodne kuhinje, sve su to na kraju dela domišljatijih autora. To jest, kuvara.
Ne verujemo da će se sa ovim delom/jelom proslaviti širom sveta, da će ući u turističke vodiče, da će mu neki od onih sajtova sa z u imenu dati brojne zvezdice. Ovo je naprosto bio jedan odličan ručak, rođendanski.
A vama želimo prijatan nedeljski.
