Od izvođača pop muzike obično ne očekujemo velike misli i ideje. Lana Del Ray nas je svojim novim albumom demantovala.
Prijatelji odavno znaju moje afinitete i ne preporučuju mi da slušam nešto što neće da mi se dopadne ili bar da me zainteresuje. Onomad me zove M. i pita me da li sam slušao poslednji album Lane Del Rey. Priznajem, malo sam bio zatečen. Nemam običaj da se udubljujem u ono što nude medijski izvikane zvezde, a naročito u muziku koja se namenski “proizvodi”. M. mi sugeriše da je i njega žena naterala da čuje Lanu i da ću da budem iznenađen, naročito tekstovima.
Кад сам оно 2005. долазио на летовање кући, био је проблем шта са вишком снимака, јер нисам имао лептоп. Решило се тако што ми је будући Шеф спржио све на цеде (или је био деведе, ко ће се сад сетити) и омогућио да испразним картицу и кренем испочетка. Зато је први снимак тада чекао нешто упечатљиво, напросто сам штедео филм. Од аеродрома до силаска са аутобуса нисам снимио ништа; прешао још скоро километар по старом крају и још ништа. И онда ово.
Четрнаест година и две недеље касније, стотинак метара низ исти део пруге, па у супротном смеру, ово.
Ponovo smo naišli na pravi mali muzički dragulj koji je, vremenom, bio ignorisan i zaboravljen.
Ma koliko bio uveren da dobro poznajem muziku iz sedamdesetih, po ko zna koji put me neka otkrića “malih” albuma razuveravaju da nisam ni blizu toga. Kada sam juče završio pregled snimaka nekih koncerata, Cevka mi je sama pustila grupu Neutrons. Moje uši su odmah registrovale interesantnu muziku koju do tog trenutka nisam imao priliku da čujem. Utešno, sa popriličnom sigurnošću bih mogao da pogodim vreme njenog nastanka, jer mi je ličila na mnogo toga što već poznajem.
Samo je bila malo drugačije smućkana.
Kako se odmah čulo da imam posla sa tipovima koji jako dobro sviraju, pomislio sam da će mi biti lako da ih lociram i saznam o čemu se radi. No, nije bilo ni malo lako sklopiti mozaik mada sam imao od čega da započnem…
Hawkwind su oduvek radili šta su hteli, a to rade i danas. Interesantno je da ih kao uzore ravnopravno pominju punkeri, kao i hard i prog rockeri. Pomalo blesavo, zar ne?
Još za gimnazijskih dana, između dečaka koji se pale na muziku došlo je do razmimoilaženja. Ona srednja struja čvrsto se držala svetog trojstva Led Zeppelin, Black Sabbath i Deep Purple, dok je malobrojnija, kojoj sam i ja pripadao, pokušavala da čuje i nešto drugo. Slušali smo mi i pomenute grupe, danas o njima ne mislim ništa loše i smatram ih vrlo značajnim. No, onako mladi i napaljeni, opijeni novim zvucima koje su proizvodili retki sintisajzeri, kada smo želeli da protresemo bubne opne čvršćim zvukom radije smo posezali za Hawkwindom.
Nekako nam se njihova muzika činila interesantnijom.
Фркће окисо коњиц и кружи над мојом главом / срећа моја што краве не лете
Сваке године дочекујемо новембар у отприлике таквом расположењу. Да ли је до тога што смо сви у школи читали ту песму В. Илића (није Веља) те заувек остали хипнотисани њеним дејством, или је код нас новембар стварно такво зло од месеца, ко ће га знати. Убеђен сам, онако аматерски, да је Том Вејтс једном провео новембар овде. Такво самоубиство од песме не иде без ваљаног надахнућа.
Нисам ухватио вране где сам хтео… али виде се десно, иза бандере
Зато новембра слабо и фоткам. Овог пута, кад смо већ кренули да чекамо бус по баш таквом времену, и кад је већ фоткалица о рамену… ајде, што да не. Иштрикао сам целу серију, у ствари само седам комада… јер, новембар је, доста му је и толико.
Debitantski album J. R. Augusta će za mnoge biti veliko otkrovenje, jer je prepun emocija i odličnih pesama. Regija mu polako postaje tesna: čini nam se da mu se smeši i internacionalna karijera.
Čudesni svet J.R. Augusta sam otkrio sasvim slučajno. Verujem da je bio u pitanju neki neobjašnjivi sinhronicitet jer me je njegova muzika očarala na prvo slušanje. Na neki način se ponosim time što sam prepoznao njegov talenat i napisao prvi tekst pre nešto više od pet godina. Zatim je sledio drugi, pa treći… Sve u iščekivanju da će, napokon, snimiti i album koji će ga predstaviti publici u pravom svetlu.
Stvari su se odvijale poprilično traljavo.
Izdavači nisu bili preterano zainteresovani za relativno anonimnog autora, a on sam nije hteo da pravi kompromise sa njima želeći da zadrži kreativnu kontrolu. No, nije sedeo skrštenih ruku.
како јој се глас ломи на неким местима, све мислим да јој се нешто дешава са грлом и да неће моћи дуго овако
Увек је била, у најбољем случају, звезда број два на том рокерском небу. Кад је Јосипа Лисац прешла у неке друге воде и штогод се одмакла од своје рокерске прошлости, она је остала иста она Зденка Ковачичек, краљица клупске свирке. Не сећам се да сам је икад видео пред симфонијским оркестром. Није она риба за ту воду.
Зато се појавила тамо где Јосипа никад није: на другом Бум фестивалу, 1973. Штета што се нико није сетио да сними слику, ал’ бар имамо албум.
Наслов је… стопедесетседма варијанта оног “за сада без доброг наслова”. Пука егзибиција, где ем бенд показује шта уме, ем се њој пружа прилика да се размахне гласом. Шта, има реч “тема” у наслову? То је само у излогу, ово није тематски комад. Ово је… разигравање. А то “број један” је можда мали миг Дади Топићу, који је претходне године објавио “Пјесму #3″… То нумерисање радова је ваљда зараза коју су ухватили дружећи се са фотографима. Тада је било нормално да цела серија фотки има исти назив, па онда на изложбу стигне “Весна #23”.
Е, да, а како народ то изговара? Па просто, поведу се за француским примером
Улице у мом крају имају шарена имена. Нешто по народним херојима, или женског рода или неким из краја (за које нико више не зна ко су), или по бригадама. Постоји и Кајмакчаланска (за шта треба познавати Солунски фронт) и Царинска (није неопходно да познајете било ког цариника). То су ових десет паралелних.
Она што их све сече, као кичма рибљи костур, је названа по почасном грађанину нашем, који се звао… овај, само да однесем тетки лек. Зрикипедија спомиње Едуарда Ериоа, а тако пише и на Бинговој мапи, као и на Гугловој.
Данило Киш, у “Гробници за Бориса Давидовича”, знајући добро француски, као и наша правила за писање француских имена, исправно га наводи као Едуара Ериоа, јер зна да се завршни сугласник тамо ама скоро никад не изговара, ал’ мора да се пише.
Тај крај линије је углавном гађао Кинту или Граднулицу, нема тамо никаквих Ливада
Већ не знам колико фотки сам окачио овде из категорије “снимљено из буса ноћу, пред семафором”. А у ствари ме много више привлачи атмосфера у самом бусу. Но, препрека је увек било онолико – гужва, килаво светло, крнтија се тресе, тврдо огибљење поскочи кад прегази пикавац… ма све.
Поврх тога, јако се ретко и затекнем у бусу. Скоро да сам почео да планирам да напросто седнем и возим се до краја и назад, па шта ушкљоцам, ушкљоцао сам. Кад, виђе врага: урадио сам шта сам хтео још пре пет година, ама слабо је памћење…
И у ствари има све што сам хтео да има. Можда понеки путник?
Ишао сам тада на један од бројних састанака одбора за прославу 40 година матуре (а отад прослависмо и 45), и најзад успео да ухватим аутобус. До најближе станице ми треба скоро 12 минута, а да идем пешке скроз око 40… тако да и није била нека штета она два-три пута кад ми је побегао. Ал’ овог пута сам пошао мало раније.
Почело је са кломпама, старе се већ офуцале на башти, ајд у набавку. Што је у ствари само изговор да мрднем дупе са столице одлепим очи од монитора и изађем мало да видим света. Кломпe? Више нема да се купи. Тј има некакве имитације од пластике, хвала лепо. Обишао све дућане, нема, ај’ на пијацу.
Нема ни тамо. Последњи пут су виђене преклани, а онда је ваљда умро мајстор који прави дрва, тј ђонове. Као да је за целу земљу био остао тај један. Можда и јесте.
Један покушај набавке је замало успео. Колега из фирме, Холанђанин, навраћао овамо па ми је он донео један пар, бирао сам из каталога шта да ми донесе. Испостави се да су шведске, одлично дрво, одлична кожа… али за неку ногу са нижим рисом. Наливао сам их алкохолом и придигао то колико толико, ал’ последња три милиметра никако. Пошто је ђон један комад дрвета, развио бих жуљеве као некад, на тим местима ми је кожа још увек грубља. Хвала, не бих испочетка. Нога балканска, кломпа шведска, свашта.
Ствар се срећно завршила тек годину и кусур касније, нашао радњу Копитарне из Цеља у Врњачкој бањи, легле ко саливене. Но, данас госпоја пазари, ја обилазим она три обућара што раде на пијаци, а понео сам и фоткалицу. Не волим баш пијацу, буде увек исто. Искушењу ипак не одолевам, ово је морало да се шкљоцне.
Нисам имао срца да окидам серију са разним параметрима, човек се тако лепо упозирао да сам само бацио поглед на екранче, направио задовољну фацу, наклонио се и бина лево.
Не знам шта је дућанџија очекивао од ове фотке, ал’ је уредно и без позива сео да позира. Можда сам хтео да снимим овај метеж, да се усредсредим на ове вентиле са зеленим ручицама или неки детаљ међ славинама и међ муфом… јок, кад се човек овако нацрта, фотка мора да изађе овако, нема врдања.
