Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Najveće pesme imaju sopstveni život – i pored nekoliko stotina verzija koje smo imali prilike da čujemo, uvek nas neko novo tumačenje zatekne i iznenadi.
Biti moj mlađi brat nije ni malo lako. Jednoga dana, kada je imao oko petnaestak godina, pojavio se u sobi držeći kasetu u ruci. Šeretski se nasmejao, dobacio mi je i svečano rekao:
– Ovako nešto sigurno nemaš u kolekciji.
Na kaseti je bilo nažvrljano St. James Infirmary što mi ništa nije govorilo o sadržaju.
Ispostavilo se da je sadržaj kasete bio veoma zanimljiv.
што њој баш није ишло под мараму, но би питала “а шта је било после”
У првом делу епа о сплавовима сам нешто дробио о свемирској константи, “кад се помноже амбијент и клопа добија се број који не може бити већи од неке тамо константе, коју још нисмо утврдили” и пренео критику незадовољног госта да “нећете нас убедити да карађорђева од у вр главе 200г има свих 350г како пише у јеловнику”. Што се нас, тада присутних за столом, тиче, то је било то, оладили смо уста и наредне године нисмо крочили на тај сплав.
Неко други је био критичнији.
Ово је снимљено отприлике годину касније. Чега годину? Па, дана… мада су покушавали да нам потуре разне друге, тамо неке године спорта, године туризма, године овога и онога, ал’ опиремо се напретку, бандоглави какви јесмо. Може и годину месеци, ал’ даље не попуштам.
Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: сплав 5, или шта је било после”Balade obično služe za opuštanje i uživanje. Retko koja od njih podstiče na razmišljanje.
Nebrojeno puta mi se desilo da mi i posle nekoliko slušanja pesme/albuma promakne poruka koju je autor poslao. Kada je reč o pesmi o kojoj ću danas nešto da napišem, neko vreme se u nju nisam ni udubljivao. Ona zatvara prvu stranu albuma Punch the Clock (1983) Elvisa Costella i muzički je prekrasna laganica koja odlično funkcionniše u kasne noćne sate…
Sve dok se ne zapitate: o čemu, zapravo, Costello peva?
Pitanje iz naslova je samo retoričko. Grupa Yes još uvek postoji kao derivat i posle 50 godina rada. Doduše, sa samo jednim originalnim članom u postavi.
Prva pesma grupe Yes koju sam imao prilike da čujem je bila samo jedna od mnogobrojnih koje su se nalazile na kompilaciji koja se bavila progresivnom muzikom na prelazu iz šezdesetih u sedamdesete. Još sam išao u osnovnu školu, bio sam mlad i zelen, pa mi nikako nije bilo jasno zašto su obradili i “Every Little Thing” The Beatlesa, koja se nalazila na drugoj ploči ove kompilacije… I šta su ovi momci uopšte želeli da sviraju na početku svoje karijere?
Izgleda da i oni sami u tom trenutku nisu znači šta bi sa muzikom koju su stvarali.
U našem muzičkom kosmosu Blood, Sweat & Tears još uvek imaju posebno mesto. I to nije nimalo slučajno.
Zahvaljujući činjenici da da se našao na pravom mestu i u pravo vreme, u pratećoj grupi Boba Dylana u trenutku kada je on odlučio da se “elektrificira”, Al Cooper je u drugoj polovini šezdesetih već postao neka vrsta mitske figure američke muzike. Vreme provedeno sa Dylanom je bilo vrlo produktivno, ne zaboravimo da je on osmislio i odsvirao onaj nezaboravni rif na Hammondu u pesmi “Like a Rolling Stone“, a već 1967. godine poželeo je da radi nešto drugo. Imao je mnogo sopstvenih novih pesama i žarku želju da se preseli u London.
Problem je bio kako namaknuti lovu za tako nešto.
Nastavite sa čitanjem… “Kockanje se isplati samo ako pobeđuješ”
Nekada su gitaristu Micka Abrahamsa mnogi poredili sa Ericom Claptonom. Tvrdoglavost i nespremnost da se menja koštali su ga velike karijere.
“British blues boom” je kovanica koja je smišljena da opiše šta se to dešavalo na britanskoj muzičkoj sceni u drugoj polovini šezdesetih. Bilo je to veoma interesantno vreme, a mladi muzičari koji su hteli da se bave “ozbiljnijom” muzikom pronašli su inspiraciju u elektrificiranom bluzu koji je dolazio iz USA. U to vreme pojavile su se mnoge velike grupe koje su negovale ovakvu muziku i dobro su nam poznate: Fleetwood Mac (prva postava), John Mayall’s Bluesbreakers, Cream, Chicken Shack, Led Zeppelin, Savoy Brown, Ten Years After… Svi su oni svoje pesme bazirali uglavnom na bluesu. U svojim redovima su imali dovoljno talentovanih pojedinaca koji su bili sposobni da pišu i sopstvene pesme u tom maniru. Istovremeno su istraživali i alternativne pravce kojima bi mogla da se obogati u suštini bazična muzika i tu su nastali zanimljivi rezultati.
Pomenutoj ekipi se tokom 1967. godine pridružila i grupa Jethro Tull.
Ово није снимљено тако давно. Пре свега две недеље. И није на Месецу него на километар одавде.
То што се сви трагови виде као да је ово месечева прашина, то има седам јаких и ваљаних разлога. Као прво, ово је фина банатска прашина, са доста глине, јер ту се зидало пре неку годину, још то није покрила црница ни трава, а ваљда ни неће никад јер ту је стаза.
Као друго, није било ветра, нема шта да заметне трагове. Мени је остало само да шкљоцнем, а вама да пребројите колико различитих ђонова и гума је овде оставило свој траг.
И немој да би неко гунђао кад крене киша. Треба кише. Прашине смо већ имали за ову годину.
Randy Newman je još uvek jedan od velemajstora “stare škole” pisanja pesama. On će vas uvek nasmejati, ma koliko bila teška tema o kojoj peva.
U generaciji songwritera/storytellera koji su se pojavili krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih, Randy Newman zauzima posebno mesto. On je neka vrsta anomalije: nije se uklapao ni u kakve šablone pokušavajući da se dodvori publici. Umesto toga je stvorio sopstveni, prepoznatljiv stil koji se oslanjao na zvuk koji je dolazio iz New Orleansa (slično Dr. Johnu) koji je, ionako, mešavina svih živih muzičkih žanrova. Još važniji je bio Newmanov pristup pesmama: mnoge od njih su “lenje” i sporo se razvijaju, a likovi koji prolaze kroz njih su slični onima koje srećemo i u pesmama Warrena Zevona – to su, odreda, marginalci, barabe, prevaranti, šarlatani…
Iako Newman često pokazuje simpatije za junake svojih pesma, od početka je jasno da su oni zalutali u ovom svetu i njihovo teturanje kroz život opisuje crnohumorno, satirično i cinično.
Najstariji muzički instrument je ljudski glas. A kada se tri glasa savršeno uklope i spoje, rezultat može samo da bude magija koja se retko sreće.
Ma koliko bio prilično dobro organizovan u svom delanju, sa sređivanjem muzičke arhive uvek imam problema. Iskustvo me je naučilo da taj posao treba odraditi svakih nekoliko meseci jer, ako se ne odreaguje na vreme, često se protegne i na par nedelja svakodnevnog čeprkanja. Iako je to zgodna prilika da se osveži pamćenje i ponovi gradivo, što u mojim godinama lekari i preporučuju kao vežbu protiv demencije, stvari se uvek otmu kontroli: uvek nabasam na nešto što odavno nisam propustio kroz uši. A onda, po principu spojenih sudova, završim ko zna gde…
Utešno je što se posle toga samo nervoziram zbog previše utrošenog vremena, ali sam makar uživao u muzici. 
Ја цензуру? Свашта ћемо дочекати, кажем ја себи. Међутим, има ту неког врага, данас свака шуша (не мислим на људе који се презивају Шуша) узима за право да цензурише ово или оно из неких својих разлога. Гугао цензурише лица и регистарске таблице на свом уличном гледалу. Цевка ту и тамо цензурише лица, а редовно цензурише оне три речи у енглеском (а можда имају и четири… не, реч за курац уопште немају, тј имају неколико али свака у ствари значи нешто друго). Свака друштвена група има право да забрани осталим друштвеним (и приватним!) групама коришћење одређених речи. А ко одређује те речи? Они сами, или им неко помаже.
А шта бих ја цензурисао из сопствене производње? Пре свега, ствари које би могле да ме доведу у неприлику са адвокатима, да не бих надрљао због неовлашћено објављивање копирајтованог садржаја (види мама, без генитив!). Да пробамо како би то изгледало.
Ово је први покушај. Рађено Шантом, цензурисано алатком за размрљавање (за сада без бољег назива), изгледа шмрљаво као што свака цензура која држи до себе и треба да изгледа. Ал’ нисам задовољан, неко би могао по бојама да погоди шта је ту писало. Идемо даље.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: куд сви Турци, ја аутоцензуру”
