Посрећило ми се да ми се поклопе одлазак у некакву набавку и суботњи ручак са шетњом кроз главну ми улицу, са даном какав је редак ових година. Средина новембра, а скоро све још увек зелено, небо чисто без иједне штрафте, сензор у канону свеже издуван… распали.
Наравно, док даме пазаре, ја глуварим на сокаку. Наравоученије овде некако дође пре приче – кад правите главну улицу правцем исток-запад, гледајте да буде довољно широка да сунце обасја целе фасаде на сунчаној страни чак и кад је краткодневница овако близу. Иначе никад нећете добити ово:
Но, ајде, чиста разгледница. Јесте тај одсјај од зграде преко пута (одувек се звала Волта, ал’ ту је већ двадесет и кусур година Симпић) симпатичан, јесте фин контраст осунчаних фасада и целе улице у сенци, ал’ опет разгледница. Окренем јој леђа, кад оно опет то исто.
Ljudska potreba za komunikacijom potiče još od evolutivnih predaka. Za one koji ne veruju u evoluciju evo prevoda prethodne rečenice: Ljudska potreba za komunikacijom potiče još od evolutivnih predaka. U savremenom svetu komunikacija postaje telekomunikacija, pa se tračarenje – na koje nisu imuni ni oni sa dosta godina/novca uloženih u svoje školovanje – svodi na pijenje kafe “preko mobilnog telefona” uz obaveznu sliku sadržaja šolje pre nego što se otpije prvi gutljaj.
