Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Suština pasijansa upućuje tužno zbogom Velikom Majstoru.
Bila je privilegija odrastati uz “Neven” i “Poletarac”, u vreme kada dečije TV serije nisu ni počinjale niti se završavale reklamama, a kamoli da su bile njima prekidane. Timoti Džon Bajford je uspeo da dotakne suštinu na način koji nije uspeo nikome pre njega niti posle njega.
Take it easy in your mind,
No one wants to get behind.
Think about it, you will find
Time is on your side, slow down.
Dobar savet para vredi, a? Samo ga treba prepoznati, poslušati i sprovesti u delo… Mala sitnica koja celu ideju kvari jer neko je pritisnuo papučicu za gas do daske, pa nemamo vremena ni da razmišljamo gde se nalazi kočnica, treba spasavati živu glavu…
Zaboravljamo da je kočnica na dohvat ruke, samo se treba osloboditi stvari koje nam smetaju da je dohvatimo & povučemo: mobilnih telefona, neta, novog auta, malog životnog prostora, previše posla za male pare… Lista je povelika…
I kada god bih uhvatio sebe da jurcam kao muva bez glave ili sa nogom previše teškom na papučici gasa, setio bih se današnje pesme i uzviknuo:
Slow down, bre!
Znate vic, je li tako? Dobro je, bilo bi teško pričati ga po stoti put.
No, dobro: ponedeljkom ponekad odvojimo vreme za ekstremne sportove. Danas predstavljamo redak sport: eksploatacija ostataka kiše na kolskom putu prosečnog kvaliteta u sadejstvu sa psihoaktivnim supstancama nepoznatog porekla i sadržaja.
Znate li u čemu je poenta onog “Ajde! Švale, ajde!”?
Џоу Халдеману је, изгледа, брзо дојадило да смишља како да уфркести цивилизацију, па овог пута имамо нешто сасвим другачије.
И напокон би тако да баш нико не мора да умре, докле год га бар једна особа воли. Поступак којим се постизала бесмртност је трошио то гориво.
Скоро свако може да нађе неког да га воли, бар неко време, а и ако онда тај неко каже па-па, већина уме да се доведе у ред бар толико да нађе неког другог.
Ал’ ту и тамо се увек нађе по неки примерак ког је тако тешко волети да му ни гладно куче не узима бисквит из руке. Бебе га једном погледају и добију грчеве. Жене прекрсте ноге кад он пролази. Заклети хомосексуалци напрасно сви гледају на неку другу страну. Старци, очајнички жељни друштва, бајаги задремају.
Најекстремнији такав примерак је био Кастер Тралија. Из утробе је изашао зубат и ујео доктора. У основној је прекидао вежбе из обуке за љубав својим врло отровним прдежима. Прославио је пубертет годином некупања. Кроз вишу основну те средњу школу стварао је од заљубљених парова непријатеље тако што је о њима ширио погане лажи. Основао је мастурбациони клуб и није примао чланове. У школском годишњаку је једногласно изабран за “има најмање шансе да преживи, ако се ми питамо”.
I said “baby, you can have them – you can have my eyes”
See I was thinking if she took them I won’t see her lies
But my baby – I can taste her lies
Bio jednom jedan momak. Cenjen i ovenčan nagradama u onome čime se bavio, kada se desio raskid s devojkom koju je dugo godina voleo. Vratio se u rodni grad, posvetio u potpunosti muzici… i stoga danas možemo da uživamo u ovoj divnoj pesmi.
Ako danas u 15:05 stanete mirno na jedan minut, lepo od vas.
Ako ne stanete, nikom ništa. Ako ne stanete, nikom ništa.
Ako ne stanete, nikom ništa. Ako ne stanete…
Ako ste dovoljno matori, a imate problem sa sećanjem o ključnim trenucima prošlosti, imaćete problem i sa razumevanjem današnjosti. Ako ne razumete današnjost, budućnost će vas pojesti. I tako, budućnost jede one koji ne paze na iskustva prošlosti.
Sasvim druga stvar, i to nam pravi posebne probleme, jeste pitanje ponašanja onih koji brkaju iskustva prošlosti sa življenjem u prošlosti. To nije tako romantično kao što je o tome pevao Ian Anderson, nego je opasno na razne načine. Ako ste čuli one koji pričaju kako smo bolje živeli za Njegovog Vakta (kao što jesmo), uzvratite im pitanjem kako im se dopalo to što smo na kraju ipak morali da platimo ceh kada je svanulo posle te žurke (kao što jesmo). Da smo samo plaćali novcem, pa ni po jada, nego su morale i glave da lete.
Obratite pažnju na reakciju: biće to gestovi koji se protežu od besa do histerije.
Zbog tih glava, mitomanija prošlih vremena treba da ostane upamćena, ali ne kao praksa, nego kao nematerijalni spomenik (kad smo materijalne već prepustili zaboravu) koji će nas možda podsetiti da ovo što nam se sprema može da se završi na mnogo načina, pri čemu se mi više ne pitamo ni oko jednog.
Šta smo naučili? Šta smo naučili? Šta smo naučili?
Šta. Smo. Naučili. To. Smo. I. Zaboravili.
Hajde da se prisetimo nekih davnih kultnih filmova. Nećemo to činiti zato što su oni nekad imali više hrabrosti da kažu kako jeste nego ovi danas, već zato što ovi danas imaju manje hrabrosti da kažu kako jeste nego oni nekad.
Ne, dragi moji: to nije isto.
Nastavite sa čitanjem… “Jednima đevrek, drugima rupa od đevreka”
Да видимо, досад смо имали једно укидање цивилизације јер је посада отишла на одмор, једно препуштање злочинцима на управљање јер нико није закрпио рупу у систему… шта је следеће? Пауза за рекламе!
И напокон би тако да баш нико не мора да умре, осим ако баш хоће, или се да наговорити. То је јако отежало ратовање, и све већи и већи део свачијег државног буџета је бивао издвојен за психолошка дејства уперена на сопствени народ: dulce et decorum est више није било довољно убедљиво.
Ова продаја је почивала на два елемента. Један је био да се романтизује лик војника као јуначког бранитеља бла бла бла. То није било нарочито тешко; то се ради још од Хомера. Други је био суптилнији: убедити људе да је сваки појединачни живот у суштини безвредан – ваш, а и оних које би требало да једном побијете.
Тежак задатак, али му је рекламологија, више од миленијума након Медисонове авеније, дорасла у лику генија по имену Мени О’Мели. Потка је била суптилна, и тешко би је схватио ко није већ живео вековима, али кад се са ње ољушти Менијев несхватљиви хумор и подилажење суптилним ужицима, који до тридесетог века нису ни име имали, своди се на ово:
Пре хиљаду година, заводили су људе у војску паролом “буди све што можеш”. Али ви сте већ били све што можете. Једино што нисте пробали је да не будете.
Samo tri akorda… ali dovoljno za prašenje…
Ovu stvar sam prvi put čuo u filmu “Dve čađave dvocevke”, pre nekih petnaestak godina… i iako je na mene ostavila utisak svojom jednostavnošću, zaboravio sam na nju čim sam izgustirao album sa soundtrackom. Ponovo sam je čuo pre neko veče, u jednom drugom filmu – “CBGB”. Ono što je zanimljivo je da je, verovatno namerno, u oba slučaja primenjena identična filmska tehnika gde je kamera fiksirana za glavnu osobu u kadru, a cela scena se pomera njegovim kretanjem…
