Iako naslov posta sugeriše večitu klackalicu u našim glavama, onu na koju najveći umovi kroz istoriju potrošiše grdno vreme i energiju a ne spoznadoše odgovor, nećemo se danas time baviti. To je tema za ozbiljne diskusije na nekim drugim mestima. Mene ovaj naslov asocira ne nešto drugo: na prvu ploču koju je kupio moj mlađi brat. Kasnije se osmelio da kupi još par komada, a onda je odlučio da muziku i kupovine ploča prepusti meni – novci se mogu pametnije potrošiti. 
Njegova ploča je i danas kod mene. Retko je potežem iako je odlična. Promenila se moda. A i ja sam se promenio.
A to prežderavanje čak nije ono najgore. Hoću da kažem: nekada je uzor lepote bilo dobro uhranjeno telo, renesansa nas je podsetila na grčki model. A danas su to one giljave manekenke koje niko normalan ne bi ni štapom dodirivao, a Holivud se ubi objašnjavajući kako je to lepo, ali se mi ništa ne razumemo u lepotu… Pa, znate kako: u tu lepotu, ako je to lepota, i nemam želju da se razumem.
