Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Uhvatiše me na prepad, na brzinu:
Ne puštaj ni glasa
ja ću na to složit tercu
prosit dok ne pristaneš
ja ću pozvati ljude
ti se pobrini o vinu
prvi svat da nema pjesme
samo terca na tišinu
Baš fin a cappella uvod, neobičan akcenat, dobri muški & ženski vokali… Dovoljno da me zaintrigira.
Svi mi znamo ovo vrlo dobro, ali nije zgoreg da se ponekad prisetimo.
Za sva vremena… Pogotovo ona kvalifikacija na kraju koja, onako usput, opisuje dvojicu autora Suštine pasijansa.
Tu je negde i ceo crtać.
Sedimo drugarica i ja sinoć i preslišavamo “Peter Gabriel – Back To Front: Live in Belgrade”, kad dođosmo do “Don’t Give Up”. Kaže Olja: “Lepo, ali niko kao Kejt”. I tako pređosmo na Kejtinu diskografiju, pa se ona namah opseti kako su Placebo obradili onu njenu čuvenu “Running Up That Hill” i tako pređosmo na njihovu plejlistu…
Pa, niko kao Kejt. Ali ima neki šmek.
Ove nedelje svoje radove predstavlja Slađana Danna Saulić.
“Ja volim fotografiju, ali zapravo nisam zainteresovan za sliku. Postoji razlika između slika nečega i slika o nečemu. Ja želim da pravim slike o nečemu”, kaže Donald Weber.
Nakon što je, u više navrata, dugo vremena proveo istražujući fotoaparatom posledice katastrofe u Černobilju, marta 2011. godine je osetio veliki nagon da ode u Fukušimu nakon jedine nuklearne katastrofe koja se obimom, strahotom i posledicama približila onome što se desilo u Ukrajini 25 godina ranije (pride, ozračivanje je bilo tek “šlag na tortu” posle strahovite prirodne katastrofe – snažan zemljotres praćen cunamijem). Čak, rekao je sebi: “istražićeš ovo ili ćeš prestati da se baviš fotografijom”.
Pogledajte razgovor praćen slikama koje je Donald Weber napravio pričajući o katastrofi i pokušavajući da nađe odgovor na pitanje: da li je nauka Ahilova peta čovečanstva?
Potresno.
A dan je tako lijepo počeo… Volim da se prisetim starih, dobrih Parafa, naročito kada je dan loš, kao ovaj današnji. Uspavao sam se, boli me grlo, sinusi su proradili, neću na posao… Umesto jutanje Nesice, pijem neke “konjske” tablete u koje je zapakovan antibiotik. Valjda će malo da popusti, mislim…
E, neće! Zove me posao u nekoliko navrata, psujem u sebi smotance & neznalice i nervozan sam k’o pas, samo što ne ujedam…
Bilo je tvrdo, naporno i nadasve monotono. Toliko da je sama monotonija izazvala dodatni umor i počeo sam da grešim. Zatražio sam milost, milost su mi i dali, a sad – šta mi drugo ostaje nego da uživam u plodovima te milosti.
Teško je da se objasni kako to izgleda kad si u Danu mrmota. Ili da se poslužim demagogijom: ako niste osetili, nadam se da nikad ni nećete, a ako jeste, ne treba vam objašnjavati. Meni je u Danu mrmota bilo svejedno, jer posao je na kraju urađen, kao što uvek bude, a o Suštini pasijansa su se brinuli dobri ljudi koje sam pozvao na paljbu.
Prosta zamisao, dobra izvedba, krajnje moguć rezultat: sastavi dvoje stranaca u bazenu sa loptama i daj im šlagvort. To je sve.
Kao da treba više od ovog.
Kada ste poslednji put stekli prijatelja?
O Oasis smo se usput očešali kada smo pomenuli “bitku bendova” u prilogu o Bluru pre nešto više od godinu dana.
Jedna od omiljenih stvari Sir Paula, pritom prograšena za “najbolju ljubavnu pesmu devedesetih” od strane najpoznatije britanske disk džokejke .
