Крв, зној и концерт који се није десио
Данас, кад неко нешто прича а нико му не верује, неко обавезно улети са “фотке или (ће бити да) се није десило”. Што је, у ствари, случај са добрим делом историје свих места која немају да плате да им се историја укуца у интернет.
И нема везе што се ради о чувеном бенду, који још увек има племе следбеника, већ друга генерација музичара у њему уредно наштанцује понеки албум с времена на време, овај концерт се није десио. Нема фотки, нигде не пише, Гугао није обавештен.
И нема везе што сам био тамо… од све мрежне фактографије, нашао сам само један забити блог где вели “June or July, 1970: unknown venue, Belgrade, Socijalistička Federativna Republika Jugoslavijа”. Пре тога Загреб и Сарајево, потом Констанца, Букурешт, Плоешти, па Варшава и Познањ, исто без икакве потање локације и са “један од тих јунова, јулова, срећа што их нема више сличних”. Ниједног чланка, ниједне фотографије, само један ред у петогодишњем списку концерата, па и то скрнаво.
Nastavite sa čitanjem… “Крв, зној и концерт који се није десио”
Bosanske piramide u raljama naučnog metoda
Mi, Homo Sapiensi, izgradili smo civilizaciju na temeljima samokorektivnog logičkog sistema nazvanog naučni metod i njegovog izvršnog otelotvorenja – nauke. Popularizacija nauke je zarazila znanjem kompletno čovečanstvo, oslobađajući time pojedinca nepotrebnih strahova i fatamorgana. No, to nije ni približno do kraja završen proces.
Paralelno sa naukom živi pseudonaučni svet, koji nauku fingira, dok se hrani njenim rečnikom i delovima njenih saznanja. U tom svetu postoje vanzemaljci koji su nekada bilo kod nas ili još uvek posećuju Zemlju, homeopatske ili kvantne medicine rešavaju sve probleme, piramide emituju (delom pozitivnu) energiju, regresivna hipnoza otkriva naše prethodne živote, a Zemlja je šuplja. Uopšte govoreći, to je nesalomljivi svet teorija zavere.
Nastavite sa čitanjem… “Bosanske piramide u raljama naučnog metoda”
Avenija Vorvik
When I get to Warwick Avenue
Meet me by the entrance of the tube
Ammie Ann Duffy je tipična predstavnica tzv. “blue-eyed soula”, poznata po svom karakterističnom njanjavo-piskavom glasu, no koji nekako leži uz njene pesme.
Strašno nebo i zaboravljeno ostrvo
Hvatanje beleški na času (tradicionalni pristup)
Ne znam za vas, ali moj rukopis je katastrofalan. Često mi je trebalo toliko vremena da rastumačim šta sam napisao da sam morao prvo da naučim lekciju ne bih znao šta bi bilo moguće da sam napisao. U tom pogledu, beleške su zadovoljile svrhu. Ali, šta kad same beleške služe kao jedina građa?… Jedan se dosetio.
Izgleda da im se nije svidelo. Prvo su se smejali, doduše, bar se tako čini. Ali ne znam koliko dugo bi to opstalo…
Nastavite sa čitanjem… “Hvatanje beleški na času (tradicionalni pristup)”
Sedam za sedmicu (3-126..132): 3-9. nov. 2013.
Eeeee! – što reče vozač onog taksija od Detelinare do Veternika na moje pitanje kako je moguće da u Ladi istovremeno bude sve ispravno i sat radi.
Sada bi bilo kakvo objašnjavanje razloga za zastoj zvučalo patetično. Prosto, desio se Dan mrmota 1, pa dva dana vazduha, pa Dan mrmota 2, pa sinkopa jedna, druga, treća, jesenja fjaka i mož’ ga onda… da sad ne lajem šta ga onda mož’. Sastavljam ovu kompilaciju u noći nakon dana kada mi je ispred nosa izmakao jedan dobar objektiv ispod cene. Toliko sam se razočarao u neuspeh nabavke da će mi trebati neko vreme da se oporavim. Radna terapija je najbolja, rekoh naglas i latih se posla.
To, međutim, nema nikakve veze sa činjenicom da sam ovih sedam komada pripremio još pre desetak dana, ali nisam imao kad da ih spakujem u čestit prilog. Pa, nikad nije kasno…
Nastavite sa čitanjem… “Sedam za sedmicu (3-126..132): 3-9. nov. 2013.”
Stepenice koje svi (misle da) poznaju
Čitaoci Suštine pasijansa me često spopadaju svakakvim pitanjima: Gde, bre, nalaziš one pesme o kojima pišeš? Kada ćeš da napišeš nešto o…? Da li namerno biraš pesme i izvođače za koje niko živi nije čuo? Itd… nikada kraja.
Pišem o pesmama koje volim da slušam ili o onima koje mi se sviđaju. Tačka! 
Bogme, biće još komentara… 
Nastavite sa čitanjem… “Stepenice koje svi (misle da) poznaju”
Udajem se za pobednika
Pleše kao da ga niko ne gleda
Tokom poluvremena, frtalja, bemliga kako već zovu te pauze u američkom fudbalu (onom što se igra rukom i što zaskaču jedni druge, što ih tobože opravdava jer su odeveni kao idioti) postoji običaj da lokalne kamere love razne zanimljivosti po publici, kako bi metodom perpetuum mobile (koji su u Americi odavno već izmislili, iskoristili, potrošili i bacili) zabavljali, kako ono glasi dežurna zamenica u ovakvim prigodama, istu.
Ponekad ulove zicer. Sledi video zapis.
I da se razumemo: ovo je viši cilj. Izdržite dva minuta ove muzike. Suština pasijansa vam obećava refundaciju za mentalnu patnju koja bi mogla nastati tom prilikom.
Burazeru, ne znam na čemu si, ali ‘oću i ja malo.