Opet je sin došao do mene i hoće da me zagrli. Ne znam šta mu je, što je stariji, sve više iskazuje emocije prema meni. Možda postaje svestan činjenice da svi njegovi drugari, potajno, priželjkuju da im budem otac. Ne zato što sam ja idealan otac nego, verovatno, zato što sa mnom sva ta deca vole da pričaju. 🙂 Taman kada se naoštre i misle da su sve živo apsolvirali, ja ih iznenadim: nekom novom muzikom koja nas, polako, uvede u neku ozbiljniju priču. Drugi očevi, očito, nemaju previše strpljenja, a i slabo slušaju rock’n’roll, naročito noviju produkciju, pa “očinska” priča “padne”, otprilike u vreme kada njihovi očevi nisu ni mislili da će, jednoga dana, biti očevi. 🙂
I tako, pre neko veče, pišem prilog za SP, sin gleda film na kablovskoj, da mi ne smeta, a ja i dalje čujem muziku koju prepoznajem. Što reče Umetnica jednom prilikom, dok smo pazarili u obližnjem dragstoru:
– Ti nisi normalan, čuješ dve različite muzike u jednom prostoru! 🙂
– To je zato što imam velike uši! Bož’ja volja! A, možda, i dar! 🙂
Elem, da se se vratimo na priču, priča o ženama neće nas daleko odvesti…
Nemam potrebe da objašnjavam išta: jedina razlika između mene i histeričnih je u tome što nisam odmah počeo da vičem tako da ne čujem sve što ima da se kaže na temu zahteva WTO da dozvolimo PROMET (NE proizvodnju, nego samo promet) namirnicama koje sadrže komponente od genetski modifikovanih organizama.
zove me stariji unuk, od sina. deda, kaže on, rekli nam u školi da pravimo dan stare srbije i da treba da donesemo stvari sa sela, a to najbolje da pitamo dede i babe. gde me nađe, dete moje, pa mi smo već četiri generacije na asfaltu (ona prva na kaldrmi, doduše). ne znam, deda, trebaju nam stvari da pokažemo kako se živelo u srbiji pre nekoliko vekova.