Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Pojava navedena u naslovu je nešto što svako može da prepozna, ali malo ko (osim samih bajkera) uopšte i pokušava da razume. Strast, zaraza, sklonost ka pumpanju adrenalina, element prestiža među sebi sličnima… Od svega po malo. E, a gde je tome kraj?
Kraja nema. Osim… Pu, pu, pu, pomerio sam se s mesta.
I kao što svako dete-kreativac zna, upoznavanje tehničkog sveta počinje empirijskom metodom forsirane stohastičke dekompozicije iliti veselim rasturanjem predmeta u paramparčad. Što je više paramparčadi (hm: koliko je maleno neko paramparče?), to je postupak veseliji, igra zabavnija, a pouka kvalitetnija.
I tako sam ja večeras gledao kao Luka i Odgovara Kraljeviću Marko dekomp… rasturaju jedan stari Quantum hard disk. Na kraju procedure, ovekovečili smo značajno paramparče iz diska – jedan od dva tanjira koji čine konstrukciju modela.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-101): 9. oktobar 2013.”
Dok sam se ja odmarao, budale bogami nisu…
Pre svega, pogledajte sledeću fotografiju:
U pozadini je masivna, gola betonska konstrukcija. Stubovi, iz kojih viri neiskorišćena armatura, zaronjeni u krupan šljunak pridržavaju ploču na kojoj počivaju restoranski stolovi. Ispred armature na kamenu sedi žilavi, ispijeni čovek presunčane kože, očiju sumorno zagledanih u daljinu i usađenih u lice neodređeno starijih godina koje svedoči o teškom. Muzika i žagor koji se šire iz restorana do njega ne dopiru, kao da ih deli večnost. Nedovršena građevina i čovek čine celinu: ona i on su, svako na svoj način, spomenik grabežu, pohvala bahatosti hulja koje nad njima ruski nevaspitano čereče riblje specijalitete. Ali između čoveka i vas, posmatrača, leži žena zatvorenih očiju, trudnica koja od sunca malim peškirom krije stomak. Ni srećna ni tužna, ona jeste to što jeste, jedno sa svojim budućim čedom. Njih dvoje postoje u prvom planu, sve ostalo je optička varka, sočivo koje izoštrava život.
Nastavite sa čitanjem… “Istinska neistina: Umetnost kao naš život”
I zbog toga ga mnogo volimo.
Večeras Nigel Kennedy svira na Kolarcu. Neću biti tamo i zbog toga mi je veoma žao. Poštovanje koje imam prema tom čoveku je veliko.
Hajde makar da zakuvamo malo, mada će on večeras svirati dela J.S. Baha i Fatsa Wallera.
Neka sluša ko ima uši. Neka čuje ko ima dušu.
Molim vas i preklinjem da izdržite u gledanju ove gluposti do kraja. Slobodno utišajte ton, jer nema ništa pametno da se čuje. Pratite reakciju klinca.
Pravo da vam kažem, mene bi mnogo više zanimalo šta bi se desilo da je lik ispalio projektil u času kad je snimatelj bio tačno iza njega…
Bio sam nervozan celog dana: napolju došlo proleće, a ja posla – ovoliko. Da tražim milost, ne vredi: frilenserska tuga je da milost možeš da dobiješ kad god hoćeš, uz zaradu od tačno nula novčanih jedinica. U neka doba sam objavio Jasni: “Idemo u šetnju!”. A kad joj objavim takav plan, znam da me neće ostaviti na miru dok ne bude i ispunjen.
Ali, hoćeš: dok smo krenuli, izgubio sam svetlo. A baš sam hteo da se bacim u umjetnost. Ovako, nosio sam fotoaparat u ruci, na njemu Draguljče kao jedino staklo koje može da radi u mraku iz ruke, a oko spremno da uhvati štogod… Oko sedam kilometara kasnije, imao sam šest ekspozicija, od toga dva belosvetska škarta i jednu notornu budalaštinu. Zato je džoker ispao uspešan.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-100): 8. oktobar 2013.”
[pisano one ledene subote, prim.Grba]
Kada sam, jutros, pomolio nos iz kreveta, nije mi se ustajalo. A kamoli pisalo. Valjda Pera Ložač, onaj koji drži ključeve centralnog grejanja u jednom gradu, nije došao na posao. A i što bi: subota je, neradni dan za sve one koji zarađuju novce u javnim službama, a zakon ili nešto drugo što se oslanja na njega jasno kaže da nema grejanja dok ne počne grejna sezona. E, sad, da li je napolju ili u kući temperatura u minusu, nije bitno. Važan je DATUM.
Neko ko je projektovao prostor u kome živim je ostavio rupu u zidu u koju bi trebalo da se utakne sulundar. Nevolja je što se ta rupa nalazi u mojoj kuhinji!? I što se tu nalazi frižider, jedina stvar koja u taj ćošak može da stane i kome je tu, po nekim pravilima arhitekture, mesto. Tako da imam dilemu da li da izbacim frižider napolje, kroz prozor, unesem neku pećku i veselo zagrejem kuhinju. Makar će u njoj biti toplo, ostatak stana je, ionako, odvojen zidom… I tako mogu još dugo.
Sve vam je jasno? Meni nije, što bi rekli KUD Idijoti: Glupost je neuništiva…
A kako nemam izbora, jer smrznuta deca neće duže da mi traju, ostaje mi samo da se svi zagrejemo muzikom.
IZAZIVAM VAS.
Pronađite idiotskiji video-klip kraći od 45 sekundi koji ima uvod, razradu i zaključak.
To jest: pronađite idiotskiji video-klip kraći od 45 sekundi koji ima uvod, razradu i zaključak, a da nije Tumba Ping Pong Show.
