Sve je započelo vrlo bezazleno i naivno. Bilo je vlažno i lepljivo leto, baš kao i ovo današnje, Buca i ja smo stajali na korzou i merkali ribe sa distance. A onda je naišla plavuša od koje zastaje dah. Duga kosa dosezala je do onog dela njezinog tela koje je pozivalo na rock & roll. Moj porodični ponos počeo je da diže glavu, a Buca je tiho procedio kroz zube: Uh, jebote…
– Šta, jebote, ko je ona?
– Ma, pusti je, ne dozvoljava nikome da joj se približi. Neosvojiva, kao dobro utvrđeno uporište!
– Ne zaboravi da je skoro svaka tvrđava pala ako su osvajači bili mudri i uporni…
– Da se kladimo?
– Da se kladimo!
Bio sam brz! Za dva dana znao sam kako se zove i u koju školu ide, za tri sam došao do zajedničke prijateljice, četvrtog smo pili piće i smejali se…
Protivu svake pameti, logike i čiste svesti, ovo leto sam pretvorio u radno. A zašto tako? Duga je to priča, uglavnom banalna i sa trivijalnim zaključcima. Ne krećem se ni blizu toliko koliko bi trebalo. Kretnje i ideje sam učaurio u ovo malo kvadrata stančića u kome živim sa porodicom. Nalazim da je i tu moguće preslikavati mentalne projekcije na senzor fotoaparata. Malo svetla, malo boje, senka tu i edit tamo.
Ne, ne i ne – povikaće neki dobri ljudi, ali biće kasno. Za mene nema leka.
Da, znam da je ovo već bilo na Suštini pasijansa. Biće i danas, i opet, i ponovo dok vam na nos ne izađe. Ili dok ne prihvatite neumitno.
Bude onih dana kad ne znaš zašto ti je koža tesna. Kad ne znaš ni gde si ni zašto si. Kad ne čuješ pitanje koje si sam izgovorio. Kad nema ničega pametnog da makar pogled na to spustiš i odmoriš. Kad bi ćutanje najviše prijalo. Ali moraš dalje.
Nikto ne zna gdje je ona.
Malo znamo, al’ je znano:
iza gore, iza dola, iza sedam, iza osam.
Nema kraja ideji o nenadoknadivom resursu: sve se nekako vrti oko vremena. Čak i frustracije budu izazvane vremenom.
Predveče mi se nije dalo išta da radim, pa sam malo pridremao – efikasno zaspem u nevreme kad uzmem nešto da pročitam. Kad sam se trgnuo iz tog, jel’te, dremeža, vreme na satu je skočilo na mene kao u crtanom filmu. U, boktemazo!…
Ležim na krevetu, držim u rukama debelu knjigu originalnog naslova “Marketing”. Razmišljam kako da položim ispit i privedem fakultet kraju kada nemam pojma o čemu se govori na početku knjige. Debele knjige su me oduvek plašile, kao i debele žene. Činilo mi se da su njihovi pisci imali previše vremena, pa su skribomanijom prikrivali nedostatak pravih ideja.
A nisam ni Porfirio Rubirosa, ni u dužini, ni u težini, da se sa takvim ženama nosim.
Onaj čuveni “trandža što sve hvata” iz neke od prethodnih priča na ovom mestu se oglasi, muzika je počela da svira i “Marketing” automatski odlete na policu sa knjigama.
Jeb’o bilo kakav marketing kada ovi praše sve u 16!!!
Otišao sam u prodavnicu Jugotona, kupio ploču i… nisam je menjao na gramofonu mesec dana!
Na neku čudnu foru
Marina misli da zna
što sve treba da čini
u društvu frajera
Suviše je obična
i prazan joj je smijeh
ali nužda me nagoni
da spavam sa njom
Nisam ni slutio da će se Džoni tako silovito useliti u moj život. Video je i govorio sve ono što je mučilo mene i moju generaciju, a još uvek nije izlazilo napolje iz nas. Sem refrena koji je čoporativno pevan u noćnim lutanjima Fićom.
Dovoljno je da me vidi
da mi kaže: “Miki, kako si?”
i već se osjećam bolje
odmah je na cesti poželim
Azra je zvučala moćno, sirovo i svirački uigrano. Iskreno i beskompromisno. Na momente i naivno. Ali nikako proračunato.
Ja sam samo jedan
od mnogih koje zna.
Šarmiram je uporno,
laskam iz daleka. Ona se na ništa ne žali
o ničem nema sud
ali nužda me nagoni
da spavam sa njom
Zato se pesme sa ovog albuma, koji je davno postao punoletan, i danas rado slušaju. Džonijeva specifična poetika i direktnost u obraćanju imaju univerzalnu vrednost, bilo da se bavi ljubavlju, socijalnom tematikom ili nerazumevanjem i nedostatkom komunikacije među ljudima. Zato ih svaka nova generacija nanovo prepoznaje i prihvata kao svoje.
Sinoć sam iz štosa
zaželio na tren
da bude nešto više
da mi postane frend
A Marina k’o Marina
negirala me skroz
a meni se samo prohtjelo
da spavam sa njom
Marine su se, sem Džonijeve, slabo primale na mene. Ili ja na njih, svejedno.
