Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Drvo protiv antene.
I tako, išao sam nekim poslom do grada u predvečerje, pa poneo fotoaparat sa sobom. Za svaki slučaj, kao nekad kad nisam napuštao kuću bez sprave. I valjalo je: pažnju mi je privukao detalj na vrhu jedne od dve najružnije zgrade u mojoj varoši – nedaleko od grozda tanjirastih antena, raste jedno drvo.
Je li to jedan čovek? Jesu li to svi? Ima li još pomoći?
Danas se navršava 130 godina od rođenja Franca Kafke (1883 – 1924), jednog od najvećih književnika dvadesetog veka, čoveka koji je razumeo strahotu represije društva nad pojedincem i koji ju je opisao bolje nego što je to ikome drugom uspelo.
U slavu velikog pisca, prisećamo se kraja njegovog najpoznatijeg romana. “Proces” je nedovršeni roman, jedno od Kafkinih dela koja su objavljena zahvaljujući odluci Maksa Broda da ne ispuni amanet svog prijatelja: odbio je da spali Kafkine rukopise, nego ih je objavio.
U retkim časovima dokolice najviše volim da zbrišem u park. Ima neka tajna sila koja me tera da krenem i da se isključim od svega oko sebe. Dovoljno mi je da gledam u drveće i plavi svod. I to je to, zrnce zadovoljstva koje je svakome čoveku potrebno. I dovoljno, ako neće da skida zvezde sa neba.
Jeste li ikad poželeli da budete nevidljivi? Znate ono – niko vas ne vidi, možete da radite šta hoćete, ti fazoni… Da li je baš tako? Hajde da preispitamo šta se tu dešava.
I šta sad mislite?
Zapis o prolaznosti.
Na ulici, pred komšijinom kućom, odmah do naše ćuprije, odnedavno se nalazi panj šljive koja je morala da završi karijeru zbog bolesti. Gledam u taj panj skoro svaki dan otkad je šljiva posečena, pa sve mislim da proučim njegovu teksturu.
I can’t seem to face up to the facts
I’m tense and nervous and I can’t relax
I can’t sleep ’cause my bed’s on fire
Don’t touch me, I’m a real live wire
Krajnje je vreme, štaviše vrlo prikladno, da iz naftalina izvučemo klasik.
Kao klinac sam sanjao da će to biti Bowie, možda Queen… no, došla su neka nova vremena, i neki novi izvođači.
Ne žalim se, samo konstatujem – od onoga što je muzička scena iznedrila u poslednjoj dekadi, Robbie je bio najbolji izbor, a Wembley Stadium preksinoć bila je prava pozornica za takav spektakl.
Ceo naš put za Ostrvo bio je planiran oko dva koncerta: Marron 5 u Manchesteru, i Robbie Williams na Wembley, dva nastupa po izboru moje ćerke u razmaku od 5 dana. Na prvi je trebalo da odemo istog dana kada smo doputovali – plan je bio da sletimo u London i otperjamo vozom do Manchestera, gde bi tata ispunio davnu želju da obiđe neka mesta vezana za Smithse, kao što je Salford Lads Club i sl. Plan se izjalovio jer su nas gospoda iz Maroon 5 ispalila otkazavši UK turneju (zapravo odloživši uz prigodan tekst “don’t worry, you’ll see us in January”, što nama baš ništa nije značilo), tako da nam je od muzičke zabave preostao samo Robbie. No, isplatilo se.
Nisam sklon podsmevanju niti mislim da je to vrsta humora koja je vredna propagande i pažnje. Međutim, okolnosti pod kojima ovaj snimak dobija smisao se mogu naći i u zoni rasprave o postojanju sudbine. Pazi sad:
Rečju, barem polovina vas će tokom gledanja ovog snimka pomisliti na ono što i jeste bio krajnji ishod ovog manevrisanja. Bio je viđen za to, pa to ti je.
