Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ako niste čuli za Frenklina, krajnje je vreme. To je mačak koji voli, uh, malo da pretera u opisivanju svojih uspeha u zavođenju žena…
Serija je krenula u decembru i zasad su objavljene dve epizode (pogledajte i drugu). Treća je u najavi.
Postmoderni koncepti su prevazišli sami sebe. 
Treća. Ergo, sreća. Kako god. Ja se ovoj temi više ne vraćam.
Ma, setićete se sigurno… Prvo sam probao jednom u večernjim satima, na prečac, pa nije uspelo zbog prejakog šuma koji sam loše prikrio rasterom. Pa sam pokušao ponovo uveče, po ciči zimi, opet iz ruke, pa nisam uspeo da zavaram oštro oko onih koji paze na času. I onda mi je natrčalo u sredu kasno popodne, u istoj šetnji kad sam uhvatio i izvor za onu jučerašnju. Još je bilo svetla, umereno lako se radilo sa ISO 1250 (to je još bezbedno), uz “đavolji” HDR princip koji spasava dinamiku u času kad ona nestane iz prirodnog svetla i uz svest da ću uspeti da izvučem ono što sam naumio.
Obrada je bila rutinska i bez puno ačenja. Osim kod neba: nisam mogao da odolim.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (321): 14. februar 2013.”
Ko je mogao da pretpostavi da će da radi i danas, posle trideset godina…
Dok okolo seku vene obeležavajući Svetog Valentina, trgovačkog sveca, ja ću samo da vas podsetim da se danas obeležava i Sveti Trifun, zaštitnik vinogradara, vinograda, vinskih podruma i, gle čuda, vina. Danas je dan kad se vino najzad proba kao vino, a ne kao šira ili božole. E, pa ko današnjeg vina bude imao do Božića, taj je pravi gazda. Ali, to je neka druga priča: daj malo muzike na ovu stranu. Deder da se prisetimo nečeg od najboljeg što su belci uspeli da sklope u procesu kupovine reggae ritma.
Eh, zaređalo. Uvek zaređa u poslednjih sedma nedelja zime…
Juče je legendarni Mića Orlović otišao na Neko Bolje Mesto. Čovek koji je bio bard lepog govora, prvo televizijsko lice TV Beograda i ozbiljni novinar stare garde, ponikao u štampanim vestima i na radiju pre nego što je seo pred kameru da najavi prvi TV dnevnik tog avgusta 1958. Njegova čestita karijera i uvek nasmejano lice dovoljan su razlog da odvojite 45 minuta da biste pogledali ovaj TV intervju sa njim.
Slava ti, veliki gospodine Orloviću!
Samo još neko nešto da mi zucne nešto protiv postprodukcije.
U kratku šetnju sam krenuo u suton, na samom kraju dnevnog svetla, u “plavi sat”, kako bi se to možda nazvalo kada bi se klasifikovalo po boji svetla. Prilazeći svojoj osnovnoj školi, prisetio sam se da su krošnje velikog drveća ispred zgrade sada gole i da bih možda mogao da pokušam da fotografišem ceo anfas velike zgrade. I uspelo mi je, mada nisam bio načisto na šta će ličiti to silno tanko granje… Mic po mic, malo po malo, dovedem scenu do ove:
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (320): 13. februar 2013.”
Ne pitajte me zašto kasne prilozi i ne pitajte me zašto biram ovu numeru večeras. Ako je za utehu, onda primetite da sam našao najčistiju verziju pesme sa liste koju Youtube pokazuje… Jeste, saslušao sam sve. I opet ću.
Pojačaj.
Rekao sam, pojačaj.
Iz puke nevolje, trk u najdosadniji slikarski žanr.
Stotinu nekakvih sitnih bavljenja, nijedno od njih vredno pomena. Najgora vrsta dana, kad izgubiš mnogo vremena ne znajući na šta si ga izgubio. Latih se fotografije u sitne sate, kad joj vreme nije, kad vlada mrtvilo…
Mrtvilo, veliš? Eto ideje: mrtva priroda. Stilska vežba za umorne i nedostatne.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (319): 12. februar 2013.”
I was so down… I had completely lost my way
When I hit Broadway I began to realize
That all they are are scars from another life
Pošteno da vam priznam: od časa kad sam prvi put čuo za ime Michael McDermott do objavljivanja ovog priloga prošlo je svega oko četiri sata (gracias, hombre!). I šta da vam kažem drugo, nego da mi je žao što za to ime nisam čuo ranije. Ali šta je, tu je. Hajde da naučimo nešto danas.
Ser David Attenborough je legenda na polju popularizacije prirode, osobito životinjskog sveta. I stalno nađe neku ekskluzivu. Pazi ovaj eksperiment: našao je dve slične grane različitih biljaka i podmetnuo ih majmunima. A majmuni su znali koji listovi su valjani kao sredstvo za zaštitu od komaraca…
Uvek mi zvoni ona stara parola: priroda ne čini skokove. Postoji ko zna koliko dubok smisao ovom gestu.
Foto-beleška o hrčak-metodama…
Diskovi se prepunili, redundansa postala nemoguća, došlo vreme da se latim šteka blanko DVD-ova, pa da sklonim sve što se može skloniti. Jer znate kako ono kažu: nije pitanje da li će neki disk crći, nego je pitanje kad će. A moji diskovi su u pogonu već 32.000 sati…
Lopatanje traje od polovine prošle nedelje. Backup foto-sadržaja ste već videli… I najzad sam pri kraju. Sve složeno, provereno, dokumentovano, katalogizovano… A pošto ja volim da držim važne materijale u plastičnim kutijama u namenskoj polici, to je na kraju izgledalo ovako:
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (318): 11. februar 2013.”