Danas se prisećam hitića iz doba singlića, iz vremena kad je sve bilo dovoljno naivno da bi smelo da se izrazi u deminutivčićima. Grupa Shocking Blue je prototipčić takve muzičice: ovaj holandski bend je imao svojih pet minuta (tačnije: tri minuta) te 1969. godine.
Poslednja rolna filma Kodachrome
Kodachrome je obeležje jedne ere u fotografiji: ovaj kolorni film za fotografiju je bio toliko popularan da mu je čak i Paul Simon spevao pesmu. Međutim, vreme romantike je iza nas: danas svaka šuša ima digitalni fotoaparat, pa onda slika nekakve klikere i to prikazuje svetu kao da je bogzna šta (“Čim se luda se ponosi, pametan se stidi…”). Međutim, ima onih koji su radni vek proveli koristeći taj film. Valjalo bi pitati njih kako se osećaju… Tokom 2009. godine, poslednja rolna pozitiv-filma Kodachrome 64 je sišla sa proizvodne linije. I to je to, nema više. Nikad više.
I šta sa tom rolnom? Nije red da prođe bez pompe.
Dali su je pravom čoveku u ruke i rekli mu da snimi šta god hoće, gde god hoće. Steve McCurry je autor one fotografije devojke izbeglice koja se nalazi na najpoznatijoj naslovnoj stranici u 125 godina dugoj istoriji časopisa National Geographic. A pre i posle te čuvene fotke, McCurry je napravio nebrojeno snimaka tokom tridesetogodišnjeg manje-više stalnog angažmana za ugledni časopis. A šta je čuveni fotograf uradio sa tom rolnom filma, pogledajte u ovom dokumentarcu.
Jedna na dan (317): 10. februar 2013.
Povratak na mesto zločina…
Prošlo je skoro dve godine (dobro de, minus dva meseca) otkad sam slikao onaj reprezentativni infrastrukturni objekat u kikindskom tzv. Mikro naselju° i toga sam se setio kad sam ove večeri išao na socijalnu geštalt-terapiju°°. Nemajući priliku da razmišljam o bilo čemu drugom pametnom, setio sam se te stare fotke i odlučio sam da napravim novu.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (317): 10. februar 2013.”
Nebeski pilot
Danas krljačina. I to ultimativna, što bi rekao Bajro.
I tako, sedimo sinoć Marinko i ja, pa de dokačismo Erica Burdona, pa pomenusmo i koncert u Domu sindikata u Beogradu 2006. godine. I taman on reče kako se gorko kaje što nije pohodio koncert, kad ja veoma neobzirno nastavih da mu prepričavam lični doživljaj interpretacije numere “Sky Pilot“, što je bio trenutak koji ću pamtiti dok sam živ… Ili barem dok ne pobrljavim. Nema druge nego da se iskupim Marinku nalazeći interpretaciju iz iste godine i sa istom ekipom, mada ovde fali doživljaj pripreme za ovaj čas…
Utovar nedeljom, 10. februar
Mislite kako god hoćete. Jedite šta god vam drago. Boriću se za to vaše pravo dok god ne počnete da mi namećete jelovnik i prateći katehizis.
Razumem lične stavove, načela kojih se pojedinci drže i ideja koje služe kao vodilje nekom ljudima. Ne razumem potrebu da se takvi principi nameću drugima do nivoa ideologije. Zbog čega nastaje takva potreba onih koji upražnjavaju bilo kakve posebnosti, ne uspevam da razumem, a nije da se nisam potrudio.
Jeste, pogodili ste: govorim o vegetarijancima, a pogotovo o tzv. veganima.
Da ponovim, jer moram (u suprotnom će krenuti da me ubeđuju u nešto drugo): apsolutno podržavam svačije pravo da bira svoj jelovnik i načela koja oko tog jelovnika važe. Štaviše, ne pada mi na pamet da ikoga ubeđujem u suprotno ili ma kakvo drugačije mišljenje. Čak ću i pomoći nekom veganu koji je moj gost da održi svoju nameru o načelu ishrane kojeg se naročito drži.
Šetnja po Međunarodnoj svemirskoj stanici
Ovog jutra, poslastica! Sunita Williams, oficir američke vojske i jedna od najiskusnijih žena-astronauta (i astronauta uopšte!), vodi nas u obilazak Međunarodne svemirske stanice (ISS).
U slučaju da ne razumete baš sve, probajte sa titlom na engleskom. Ja sam razumeo sve, jer Ms Williams govori izuzetno čistim i razgovetnim jezikom. Nego me je razvalila tim ludilom gore-levo-dole-osim-ako-evo-ovuda-onda-… 
I što reče moj drug Zloba, koji me je prvi i uputio na ovaj sadržaj: “Kako je Holivud sve promašio, jer stvarnost je mnogo šašavija”… E, vala baš.
Jedna na dan (316): 9. februar 2013.
From: kum Grba
To: Luka
Dragi moj Luka,
Čujem da imaš neke klikere, a meni trebaju klikeri na zajam, za fotografisanje. Možeš li da mi pomogneš?
Trebaju mi dvoperci, troperci, četvoroperci, šta god da imaš. Jednobojni, šareni. Vraćam čim završim sa fotografisanjem. A najuspelije fotke dam i tebi za desktop. Pa kad te pitaju drugari šta ti je to, a ti kažeš „to su MOJI klikeri“.
E, pa ako imaš te klikere, onda ili ja da dođem kod tebe ili ti kod mene, može i večeras.
Šta veliš?Pozdrav,
kum Grba
From: Luka
To: kum Grba
Može, imam dosta klikera. 😀
Šta je bilo posle:
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (316): 9. februar 2013.”
Nadmoć
SI
Stvari koje imamo valja ceniti. Posebno kada nema nikakvog razloga da to ne činimo.
U jednoj od prethodnih priča upoznali smo se sa epskom slikom čoveka koji meri rastojanje od 5000 stadija. Današnji istoričari lome koplja oko toga koliko je to metara. Postoji opšta saglasnost da jedan stadij dođe oko 185 metara, ali definitivnog zaključka nema. Njutnovi Principi vrve podacima, ali jedinice mere za te podatke danas zvuče kao vežbe iz anatomije: engleske i francuske stope, laktovi, pedlji, palci…. muka živa. Kada je vodena para ukroćena, dobili smo industrijsku revoluciju, i potrebu da izmerimo koliko naša parna mašina daje snage. Kao osnova uzet je rad koji je vrši tradicionalna mašina, u narodu poznata kao konj. Tako je dobijena konjska snaga, jedinica mere koja se pokazala neobično žilavom, pa je i danas u upotrebi.
Nota bene: Uzimamo da je konjska snaga isto što i 740 vati. To je snaga koju mora da generiše čovek koji ima 75 kilograma, da bi u jednoj sekundi skočio uvis jedan metar (recimo tri ili četiri stepenika). Jasno je da tu snagu čovek može da generiše. Takođe, to je i snaga koju generiše konj koji za jedan minut vuče 60 metara teret od 75 kilograma. Odavde sledi razlog zbog koga se konjska snaga ne zove ljudska snaga: teško da ćemo imati snage i triput da skočimo, dok je konj upravo stvoren da vuče ceo dan.
In memoriam: Josif Tatić (1946 – 2013)
Nešto pre ponoći, stigla je vest da je Josif Tatić, poznati pozorišni i filmski glumac, otišao na Neko Bolje Mesto. Imao je 66 godina.
Kao glumac, stigao je na neka mesta koja nisu dostupna svakome.
Nastavite sa čitanjem… “In memoriam: Josif Tatić (1946 – 2013)”