Danas krljaÄina. I to ultimativna, Å¡to bi rekao Bajro.
I tako, sedimo sinoć Marinko i ja, pa de dokaÄismo Erica Burdona, pa pomenusmo i koncert u Domu sindikata u Beogradu 2006. godine. I taman on reÄe kako se gorko kaje Å¡to nije pohodio koncert, kad ja veoma neobzirno nastavih da mu prepriÄavam liÄni doživljaj interpretacije numere “Sky Pilot“, Å¡to je bio trenutak koji ću pamtiti dok sam živ… Ili barem dok ne pobrljavim. Nema druge nego da se iskupim Marinku nalazeći interpretaciju iz iste godine i sa istom ekipom, mada ovde fali doživljaj pripreme za ovaj Äas…
Eric Burdon i grupa The Animals su Å¡kola za većinu nas koji smo ovisnici o temeljnim vrednostima u popularnoj muzici. Kao i većina pripadnika moje generacije, arhetipski doživljaj britanskog soja rhythm’n’blues muzike je doÅ¡ao uz singl “House of the Rising Sun“, klasik koji je ipak bio nedostatan. Tih sedamdesetih, tek nekolicina se probila i dalje, ali nije bilo Å¡ireg fronta popularnosti niti dobrih licencnih izdanja u tom fahu. Nije se posrećilo, valjda – niko od izvrÅ¡nih producenata izdavaÄa u tadaÅ¡njoj Jugoslaviji nije previÅ¡e fermao taj fah. Moja generacija će se setiti kako se i blues produkcija pojavila odjednom, tek osamdesetih.
Velika rupa u znanju koja je tu nastala trajala je dugo, bar kad je reÄ o mom iskustvu. Tek kasnih devedesetih, zahvaljujući gusarskim izvorima, polako sam se ponovo doÄepao istraživanja. A Eric Burdon je u tom procesu oduvek bio jedan od mojih miljenika.
Burdon je ono Å¡to bismo slengom zapadne obale nazvali small joint master: on je kralj klubova u Å¡irokoj zoni Los Angelesa, gde živi dve trećine svog života. Legendarni klub Whiskey a Go Go u Holivudu, ćumez sa 250 mesta, njegov je prirodni ambijent. I kao Å¡to pomenuh već: ne mogu da zamislim Burdona na drugom mestu u Beogradu nego baÅ¡ u Domu sindikata (mera i atmosfera – sve potaman). I ne mogu da zamislim krljaÄinu bolju od one koju sam te veÄeri doživeo na njegovom koncertu.
Neće se ponoviti.