Danas pružam otpor kvarenju vremena i odlučujem da pređem u kontranaprad. Za početak, malo muzike koja zagreva krv.
Istorijske istine… o pivu
A sad će prof Dr Kišprdilov da nam objasni neke stvari o pivu, Apatinu i, uopšte, o tako nekim pojavama…
Jedino to… Ta popara od piva, uh… Je li to specijalitet kafane “Bela butina” ili ‘nako…
Jedna na dan (207): 24. oktobar 2012.
Ne vredi. Nisam mogao da odolim. Morao sam da se vratim toj fotografiji.
Rekao sam više puta do sada: vremenom sam došao do toga da tražim način da slikam, a ne da fotografišem. Ne mislim ni na kakvu igru reči ili niti insistiram da se pravilni glagol “fotografisati” zameni žargonskim “slikati”, nego imam za cilj da bar ponekad dosegnem fotografiju koja je obrađena tak oda liči na sliku, crtež ili običnu skicu. Osećam nekakav poriv da baš taj teren istražujem. Pipam u mraku i tražim rešenja. A kad mi naleti prigoda, onda je ne propuštam. Tako je bilo sa fotografijom od koje sam napravio ovo:
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (207): 24. oktobar 2012.”
Ko to tamo peva?
Put do pakla posut je dobrim namerama. I upakovan u tišinu.
Komunalna policija Beograda je počela da proteruje ulične svirače iz Knez Mihailove ulice u Beogradu – zbog prosjačenja. Po čijem nalogu to čini, možemo samo da pretpostavimo.
Zaboga miloga! Dokle to ide! Nećete imati zaposlenje, nećete imati za hranu, nećete moći da školujete svoju decu, nećete se ništa pitati o vlasti bez obzira na to ko je dobio izbore, a sad – nećete više ni muziku na ulici slušati!
Na stranu idiotski izgovor, na stranu ponašanje komunalnih policajaca koje sve više liči na ono u Minhenu 1929. godine, nego mi nije jasno kako gradske strukture Beograda smeju sebi da dozvole toliki blam. Jebote, ako su ulični svirači problem Beograda, onda sam ja nešto veoma propustio dolazeći u taj grad poslednjih četrdesetak godina.
Potpišite peticiju protiv idiotske odluke da komunalna policija Beograda proteruje ulične svirače.
U međuvremenu, pogledajte ovog prosjaka kako narušava sliku grada. Pogledajte i zamislite se.
Dođe mi da se nasmešim
Danas nešto jako dobro: klasik koji neću da komentarišem jer nema šta da se priča.
Odšrafi.
Tako je govorio Steve Harley.
U vinu je istina
A sad će prof Dr Kišprdilov da nam objasni neke stvari o šampanjcu, vinu i, uopšte, o tako nekim pojavama…
Sad sve znamo, zar ne?
Jedna na dan (206): 23. oktobar 2012.
Kasnim, kasnim… Mislio sam da ću ovu ranije…
Prvi put zaista ozbiljno, našao sam se u prilici da se vadim u uslovima lošeg svetla kako znam i umem, ukoliko uopšte želim da izvučem neku čestitu fotografiju. Elem, zaputismo se prošle subote uveče u Mojo Club u Senti, izvesno najbolju roadhouse krčmu u ovom delu sveta (nema veze što je 200 metara od centra). Svake subote već dvadeset i kusur godina, tamo se dešavaju žive svirke. Ovog puta, svirao je bend Pro Rock Angels, koji su The Rolling Stones tribute band – ne bez povoda.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (206): 23. oktobar 2012.”
Naspi-der još jednu
Nakon što su opevali drum Kikinda-Bašaid, vragovi iz Dablina su spevali i pesmu o viskiju…
Juče pomenuh grupu The Dubliners, a tad sam rekao i da to nije ime koje se pominje samo u fusnoti. Red je da odužim prisećanjem na kraljeve irskog folka. Učinili su toliki uticaj na britansku rock scenu da će o tome kompetentniji morati da kaži više, i to tek nakon što se štogod pomuče da izvuku na površinu dovoljno činjenica.
Na početku tek kućni bend paba O’Donoghue’s u južnom Dablinu, furiozna četvorka je ubrzo stekla široku popularnost… Ali, čekaj malo… Nije na meni da prepričavam biografiju Dublinersa. Tražite malo sami.
Najpre da pustimo malo muzike, a onda reč više.
Rakija dudara
Legende se ispredaju. Stari prepričavaju iskustva… Rakija dudara je nešto poput mitske životinje: niko je vekovima nije video, ako je ikada i postojala, ali to ne umanjuje poštovanje prema njoj, kao da je kakav grifon, sfinga, zmaj ili kentaur…
O, muko moja: ima nekoliko izanđalih dudova, čak i drvo rogača, za ćošak kod mene, u dvorištu bolnice… Do infektivnog odeljenja… Neka, hvala.
Jedna na dan (205): 22. oktobar 2012.
Jedna od prastarih mudrosti o fotografiji glasi: ne možeš imati fotografiju vrednu gledanja ako i sam ne gledaš i vidiš je pred sobom. Drugim rečima, posmatranje oko sebe je deo zanata. Ako pritom znaš kako da pristupiš sceni da bi stvorio kadar, to je uzgredna dobit: bitno je da uopšte nađeš za shodno da neki detalj iz prirode pretvoriš u fotografiju ili, kako ja u poslednje vreme insistiram da kažem, u sliku.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (205): 22. oktobar 2012.”