Suština pasijansa™

A onda onda tri konaka u Lukovskoj Banji, lečilištu na obroncima Kopaonika…

Lukovska Banja je relativno novijeg datuma po čuvenju. Neko je čuo da je to banja sa najvišom nadmorskom visinom u Srbiji, neko da se tamo valjano vidaju ortopedske, kožne i neurološke neprilike, a ja ću pomenuti da bi bio red da se do tamo završi asfaltni put, jer za 37 km od banje do Kuršumlije treba celih sat vremena vožnje. No, hotel “Jelak” je mnogo bolji nego što košta, a tri dana koja smo tamo proveli bili su blagodetni – jedini period pravog odmaranja tokom dvonedeljne turneje.

Već prvog popodneva, smirenje ritma mi je donelo želju za slikanjem detalja (baš kao i poslednjeg jutra u Rogljevačkim pivnicama). U nekom času, šetajući tako, naletimo na sekiru zabodenu u panj, negde u visini očiju na podestu pred jednom kućom na bregu više puta. Prosto, mamilo je da uslikam to. Bilo je teško izvesti to, ali sam uspeo posle, kod kuće. Prvo da vam pokažem fotku, pa ide priča.

(pogledaj veću fotografiju)

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (135): 13. avgust 2012. (ret.)”

Onda smo imali dug dan u putu, jedini takav tokom turneje. To znači da veliku razdaljinu prelazimo sporo, čitav dan, i da zastajkujemo u raznim gradovima…

Te nedelje se zalomilo da pauzu za kafu pravimo u Jagodini. Baš mi bilo po volji da prošetam centrom grada koji nikad nisam pohodio. A ko te pita što je nedelja, butici i prodavnice krpica, patika i razne galanterije rade sve u šesnajz’, što je Jasni baš bilo po volji.

Prošetali smo oko bloka u kome je crkva Svetih Petra i Pavla, našli kafić, ošinuli kofeinsku kvotu u sebe i osvežili se, pa se zaputismo dalje, prvo ka jagnjetini u Stopanji pa tu na skretanje za Blace. Po izlazsku iz kafića, upade mi u oči neverovatna scena, kao namerno da je tako sročena:

(pogledaj veću fotografiju)

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (134): 12. avgust 2012. (ret.)”

Ponekad se morate pomučiti da pronađete najlepša mesta u Srbiji. Ali ne nužno tako što ćete pešačiti kilometrima preko nekih vukojebina, nego tako što ćete zaobići šupu pored ribnjaka, pa zidom do vidikovca velikog 2×2 metra…

Iz Rogljevačkih pivnica, prešli smo u Žagubicu, koja nam je bila baza za dvodnevno lutanje Homoljem po složenoj naučnoj metodi “uzduž i popreko, pa kud te put nanese”. Drugog dana boravka, plan se sastojao od vožnje optimističnih 180 km puta u cilju obilaska nekoliko tačaka, po drumovima koji baš i ne dozvoljavaju da se često ubaci u četvrtu brzinu (na petu brzinu zaboravi).

Nailazili smo na razna mesta duž Homolja, najređe naseljenog kraja u Srbiji: napušteno etno-selo, napušteni manastir u steni pokraj puta koji je već oštećen grafitima, vodeni park na ledini, iznajmljivanje jakni na biletarnici pred pećinom… Ali najluđe je bilo na Krupajskom vrelu, ispričaću vam zašto. Najpre fotka tog čarobnog mesta:

(pogledaj veću fotografiju)

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (133): 11. avgust 2012. (ret.)”

Bila je to prva meraklijska foto-sesija na letošnjem putovanju…

I kao što rekoh u najavi retroaktivne popune serije “jedna na dan“: kad god sam slikao polako, rezultat je po pravilu bio vrlo dobar – bez ijednog škarta i sa fotkama koje vrede čuvanja. Poslednjeg jutra u Rogljevačkim pivnicama, posle jutarnje kafe i pre oproštajnog doručka, latio sam se fotoaparata i krenuo u laganu šetnju po pivnicama, zadajući sebi zadatak da fotografišem samo detalje. Najzad, važne objekte i atmosferu mesta sam već uhvatio; ali hiljadu detalja nisam uspeo da uhvatim i to mi je bio poslednji imperativ. Dakle, bliske fotke, zum na 50 mm ili više, potraga po senkama…

Bila je to sesija od samo dvadeset ekspozicija, ali meraklijskih. Kao jednu na dan izabrao sam simboličnu, ona koja mi govori “put pod noge, bre”.

(pogledaj veću fotografiju)

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (132): 10. avgust 2012. (ret.)”

Dan za akciju: obišli smo Rajačke pivnice i Negotin. Dobili smo par preporuka i pametno smo učinili što smo ih poslušali…

Rajačke pivnice imaju drugačiji šmek od Rogljevačkih pivnica. Da li je to zbog proteklih godina u kojima se gledalo koje je selo kakvu politiku vodilo tokom Onog Rata ili iz nekog drugog razloga – tek, za Rajačke pivnice svi znaju i misle da su jedine, iako to nije baš tako. No, daleko od toga da je manje zanimljivo – štaviše.

Rečeno nam je da ne propustimo da vidimo groblje u Rajačkim pivnicama. Naišli smo na to mesto, pa zašto da ne, pomislismo… A onda, šokantna slika:

(pogledaj veću fotografiju)

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (131): 9. avgust 2012. (ret.)”

A onda, jedan spori dan u Rogljevačkim pivnicama. Uživanje.

Drugog dana u Rogljevačkim pivnicama, odlučili smo da uživamo, malo se šetamo, mnogo odmaramo i sve što je po volji činimo krajnje lagano. I zato sam ja krajnje lagano fotografisao po selu, poput ovog bunara.

(pogledaj veću fotografiju)

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (130): 8. avgust 2012. (ret.)”

Dve nedelje pred put, nismo ni znali za postojanje Rogljevačkih pivnica. A kad smo našli to čudno mesto, ostadosmo zabezeknuti i namah predati…

Odavno se kanim da naučim više o selima istočne Srbije. I došlo na red: Negotinska krajina je određena kao prvo važno odredište za ozbiljno istraživanje. “Idemo u Rajačke pivnice”, rekoh Jasni. A pošto je ona zadužena za istraživanje logistike pred put, već sutradan mi je rekla da neće biti lako. Jedan Robertov kolega iz Negotina nas je uputio na hotele u gradu… Hvala, ali ne, hvala, pomislih – tako mogu i sam da izigravam neko istraživanje. Da putujem svako veče iz pivnica 20 km, to znači da ne smem da pijem vina. E, pa neće moći.

I tako, nađosmo smeštaj u Rogljevačkim pivnicama. A do tamo smo stigli zahvaljujući mom dalekovidom predviđanju da ne bi bilo glupo uneti geografske koordinate u GPS uređaj. I uređaj i mapa i pitanje na benzinskoj pumpi u nekom selu, pa opet jedva nađosmo mesto. Ali, vredelo je.

(pogledaj veću fotografiju)

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (129): 7. avgust 2012. (ret.)”

Prva etapa puta je izvedena po stazi koju nikad nismo pohodili iako celog života živimo u Banatu. A usput smo nailazili na neka čudna mesta…

Rešio sam da neću da vam prikažem prvu fotku s puta: to je veliki i prilično idiotski spomenik Rokiju Balboi, imaginarnoj vucibatini koga je boks prizvao pameti (gospode bože… ali bilo je baš tako). Kako se i zašto desilo da mu građani Žitišta podignu znamenje, meni baš i nije najjasnije. Ako sam i stao da fotografišem spomenik, nisma stao ni da popijem kafu, jer bilo je vrelo prepodne i savladali smo premalo od puta od Kikinde da bismo već sad pravili pauzu; minus za turizam Žitišta.

E, zato smo ušli u Banatski Sokolac i tamo fotografisali Boba Marlija:

(pogledaj veću fotografiju)

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (128): 6. avgust 2012. (ret.)”