Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Smirivanje. Da se pogled odmori. Da duša predahne. Da se presaberem, brate, mnogo sam zapetljao stvar poslednjih dana…
Obećao sam sebi da ću da uslikam žito dok je još zeleno, pa nikako da se desi. A potrebna su samo tri koraka: uzmeš fotoaparat, odeš u polje, slikaš žito. Sramota me da kažem, ali treba manje od pet minuta kolima. Ili petnaestak minuta biciklom. I onda:
Za nas koji bismo da uživamo (i) u suštini, a ne (samo) u formi…
Ko ima mogućnosti neka stavi slušalice i zažmuri dok bude slušao ovu pesmu. I neka uživa.
I ne mora da zna da je za ovu pesmu “utrošeno” preko 600 preskupih sati rada u studiju, a u te sate se ne ubraja vreme koje je Saja proveo pišući pesmu, koju će Gaja otpevati (potonji je za to vreme bio pre kamerama, učestvujući u kreiranju drugog umetničkog dela).
Možda znate i sami: kao što postoji Severnjača na nebu severne polulopte, tako sazvežđe koje Englezi zovu Južni krst određuje pravac juga. Ali da biste videli to sazvežđe, morate biti negde tamo dole, daleko u okeanu. Ili na ostrvima Marquesas, kao što pevaju Trojica u ovoj pesmi.
Strašno volim ovu pesmu (i taj neobični album Daylight Again iz 1982.). Pogotovo što je ovde jedna od retkih situacija gde se čuju glasovi Stillsa i Nasha, bez Crosbyja, a to je neobično; zna se kome je Nash bio prateći vokal poslednjih 45 godina… Trik je u tome što je Crosby u vreme pripreme albuma bio, hm, malčice odsutan 
pa su Stills i Nash uglavnom sami zgotovili album. U poslednji čas uglaviše “Might As Well Have A Good Time” i to je bilo to.
Ajde-de, ne gledajte naslov. To je igra reči za koju nemam rešenje u prevodu.
Kako vam se čine nitne u ušima Mr Philipsa? 
Kad vas izvedena fotka podseti na knjigu koju ste čitali, onda je to već ozbiljna stvar. Bilo je spontano, pa rezultat nije takav zbog Pavićevog romana…
Kada sam krenuo u polje, vreme nije bilo dobro za slikanje, jer Sunce je bilo visoko, oblaci su bili mutni, svetlo previše difuzno, a vetar me je sprečavao da se posvetim nekim detaljima koje sam planirao da uhvatim. No, nije to bilo baš tako neuspešno: ponekad je trik (i) u tome da prepoznaš šta se može izvući iz fotke na kojoj svetlo nije dobro. Evo očitog primera da se ipak može:
Da baš ne privlačim pažnju pravim naslovom… 
Ama, pazi ovako: red je da naučite gde je kome mesto, a da biste to naučili, morate znati i ono što vam danas ne puštaju. ako imate manje godina nego ja, onda niste čuli ovu pesmu od YU grupe.
Пасијанс је чамио полузаборављен неколико година. Од септембра 1998, кад сам га окачио на форум, скинут је само 747 пута, јер је рађен у Фоксу 5 (и захтева библиотеке за њега), а те године се већ појавио Фокс 6. Баталих опет, било је преча посла. Например, преживљавање.
Но, не лези враже, дође 2002. и морао сам да учим јаваскрипт. Како се, Петровићу, учи нов програмски језик? Наравно, поново напишеш пасијанс у њему, добро је, седи.
Објекти се у јаваскрипту измишљају у трку, методи се додају малтене ад хок, и све је то поприлично наопачке у односу на Фокс, где прво све дефинишеш а објекат још није направљен, тек кад завршиш план онда може производња. Опет сам морао да мењам главу… и након само пар недеља имао сам пасијанс као веб страну. И научио јаваскрипт. И избацио поновно играње враћених потеза и оне шаљиве поруке. Оно прво ме мрзело да радим (ионако га никад нисам користио кад играм, а играо сам доста), а оно друго… незгодно је неког непознатог преко мреже, са свог сајта, назвати дилетантом, ко зна, може чоек и да се наљути. Што рече један колега, “програмирај као да је твој корисник крволочни психопата и зна где станујеш”.
Nastavite sa čitanjem… “Историја пасијанса (4)”
E, sad više nije zapetljano, nego postaje čudno.
Glumci u ovoj epizodi nisu baš neki. Ali priča je postala bizarna do koske.
Uskoro sledi razrešenje.
Uhvatim tako ponekad sebe u razmišljanju: postoji li razlika između urbane i ruralne fotografije? Ili je to možda u glavi posmatrača?
Kada sam poslednji put posetio Roberta, uhvatio sam ga da okopava krompir. Veli “nije mi dosta posla, pa sad još rmbam za sto kila krompira”. Ako, brate, rmbaj kad voliš, šta da ti radim ja. A dok je on tako mlatio motikom , uočio sam pritke za paradajz. Malo sam čučnuo i ugledao kadar koji se ne propušta.
Ostade jedna tema nedorečena: onaj koncert Briana Wilsona bi trebalo pogledati u celosti. Umesto toga, hajde da izvučem još jedan detalj odande: numera Good Vibrations je trebalo da zvuči bitno drugačije nego što se kasnije pojavila na surogat-albumu Smiley Smile grupe The Beach Boys. A kako je to isprva zamišljeno, prvi put smo čuli tek u 21. veku. Uzgred, ovo “2002” je greška: trijumfalna premijera živog izvođenja albuma “Smile” izvedena je u Londonu u februaru 2004.
Da li znate šta je ovo?
Ovo je kraj muzike: nema dalje.
Ma, šta se ja tu macim? Pogledajte ceo koncert.