Nekome je danas rođendan… Srećan ti rođendan! 
A muzika… Eh, muzika, šta bismo bez nje… Ovo je nešto iz vremena kada se muzika stvarala, a ne proizvodila. Ovo nije baš Led Zeppelin, ali tek što nije. Velika muzika, sjajna.
Pritisni dugme i dodaj dramu
U jednoj dosadnoj belgijskoj varoši°, na jednom dosadnom trgu kojim se kreću neki dosadni ljudi, postavljeno je dugme i stavljen tekst “Pritisni da dodaš dramu”. I onda je jedan morao da pritisne dugme. Šta mu je to trebalo…
Pazi sad.
Ovo je bila najavna reklama za novi TV kanal. Taj kanal je nevažan kao i sve drugo na televiziji, ali ovo je ispalo baš dobro.
________
° Čekaj malo… Reći “dosadna belgijska varoš” je pleonazam, zar ne?…
Jedna na dan (12): 12. april 2012.
“Izađi na terasu”, reče mi Jasna popodne, “i ponesi fotoaparat sa sobom”.
A kako da ne poslušam: Jasna nije osoba koja bi to rekla bez razloga. Izađem na terasu i imam šta da vidim: ludilo od oblaka koji dolaze iz pravca severa. Gotovo istog časa sam zamislio scenu iz koje su oduzete boje. Ta zamisao je izgledala ovako:
Đuskaj dan i noć!
Na današnji dan pre 58 godina, 12. aprila 1954. godine, Bill Haley je snimio pesmu “Rock Around the Clock” i pokrenuo lavinu najznačajnijeg muzičkog izraza u istoriji. Rock’n’roll je postao institucija.
Pošteno je reći da je ta numera napisana i snimljena još 1952, ali tad se nije primila. Bill Haley je imao sve što je trebalo da iskra bude zapaljena kako valja.
Azbuka!
Dva trika
Za ovog lika sam negde već čuo. Ko zna, možda smo se njime bavili ovde ranije?… Svejedno: dobar je sa kartama. Pogledajte.
Priznajte da ste pokušali taj trik rukama.
Jedna na dan (11): 11. april 2012.
Da razrešim dilemu: biram obe. A onda vi odlučite. Meni je ova draža od one.
Ona fotka zalaska sunca vas je potaknula, nije da nije. Uz svo razmišljanje onog dana koju od barem petnaest vrlo uspešnih fotki da postavim, očigledno je da sam malčice očijukao sa efektom prvog utiska kod posmatrača, pa sam izabrao najvibrantniju scenu, što je dovelo do uspeha. No, ona fotka je zbilja uspela, nema šta. Ali meni je iz tog špila draža jedna druga fotografija, pa je delim sa vama ovom prilikom.
Dan u životu
Danas slušamo najvažniju pojedinu numeru koju su Bitlsi snimili: A Day in a Life je pesma kakvu autori mogu da napišu jednom u životu. Lennon svakako nikad nije napisao išta jače od ovoga.
Šteta što odsekoše kodu na kraju, ali šta da se radi. Nadam se da imate album Sgt Pepper’s Lonely Hearts Club Band: poslušajte ovu pesmu ponovo u kontekstu celog albuma. I tu kodu. Nije to koda samo za pesmu i, uostalom, za taj album. Bila je to koda jednog nevinog vremena kojeg više nema.
Da, znam
Ovaj spot projekta Memory Tapes (što je inače čudni pseudonim jednog umetnika) nastao je kao ektravagantni oblik demonstracije mogućnosti digitalne montaže. No, meni se čini da se tu nešto otelo kontroli. Gledajte pažljivo.
Perfektno.
Jedna na dan (10): 10. april 2012.
Dodatno osvetljavanje ne mora da bude statično: obezbedite dovoljno dugu ekspoziciju i šetajte svetlom po objektu snimanja…
U jednom nedavnom izdanju svoje net-emisije “The Grid“, Scott Kelby je naveo cveće kao jednu od pet tema koje nikad, nikad, nikad ne treba držati u portfoliju (ostalo su beskućnici, panjevi, mačići, bilo ko ili bilo šta na železničkoj pruzi). E, pa izvini, Mr Kelby, ali ja sam hteo da se poigram svetlom i cveće mi se baš dobro namestilo. Uostalom, ovo nije portfolio, ovo je eksperiment koji traje godinu dana. 
A usput, moram da se izvadim nekako kod Jasne koja je bila ljuta što sam slikao ono osušeno cveće (a meni se baš učinilo kao dobar fazon). I zato sam namestio vazu sa lalama ispred svetla u predsoblju (gde i inače stoji) i osvetlio prednji plan reflektorkom sa plafona. Fotoaparat uspravno na stalak, daljinski okidač radi udobnosti (jednom postavljen kadar se retko menja) i dam se u posao.
Prljavi bugi
Počinjem da verujem u sinhronicitet: pre dva-tri dana sam hteo da turim nešto od Briana Setzera. Zašto to nisam učinio, nemam pojma – tek, danas mu je 53. rođendan. I zato je prikladno je da osetimo barem malo od pakleno dobre žurke u koju se pretvara svaki njegov koncert poslednjih, uh, preko trideset godina, kad ono Stray Cats krenuše u beli svet.
Pa valjda ne moram da vam govorim da se ovo sluša isključivo glasno.
A ako ikada budete u dilemi oko izbora muzike za neku kućnu žurku sa raznorodnim posetiocima, preporučujem da odaberete muziku The Brian Setzer Orchestra, pristojno jako ozvučenje, epsku količinu nekog iole kvalitetnog piva i odobrenje komšija za solidarnu deobu rizika od otpadanja maltera sa zidova.