Fotografija dana, 2. jun 2011

Ovo je jedna od tema koje mi ne daju mira.

Jedan drugar, profesionalni fotograf, pričao mi je kako se fotografisanje za katalog jedne prehrambene kuće pretvorilo u košmar: sam kaže da mu nikad ništa nije bilo teže da fotografiše sa dobrim rezultatom. Iskušenje je bilo veliko i tehnički i umetnički – valjalo je pronaći idealno svetlo, boje i uglove tako da hrana “iskače” iz slike, a prostor za neki sopstveni izraz je apsolutno minimalan.

Tek nakon tih reči, a i sećajući se nekih sopstvenih pokušaja koji su listom bili ćorak, naučio sam da cenim “kuhinjske” fotke. Prepoznajem barem neka od iskušenja, a naučio sam da izbegnem neke od zamki. I svega toga sam se prisetio dok sam danas spremao večeru (u kući ja imam monopol na pripremu testenina), te sam se latio fotoaparata. Stavio sam ga na mali tronožac, koji sa izvučenim nogama taman dostiže visinu malo iznad šerpe u kojoj su se kuvale “cevčice”. Kad su dovoljno omekšale, krenuo sam u akciju. Od pet ekspozicija koje sam obradio, ovu sam izabrao za fotku dana:

Fotografija dana za 2. jun 2011.

Ovde je svetlo bilo dopingovano: upotrebio sam džepnu baterijsku lampu… A pošto ja nisam oktopod, Nerd smile u jednoj ruci sam držao viljušku, a drugom sam okinuo ekspoziciju od 1/10 s, nije bilo druge nego da držim lampu zubima… Smile with tongue out

Glava 12: Nikoljsko – Saltikovska.

(Isečak)

…

Moskva - Petuški– Venjička, a kada si prvi put primetio da si budala?

– Evo kada. Kad sam istovremeno čuo dva suprotna prekora: prekorevali su me da sam dosadan i lakomislen. Ako je čovek pametan i dosadan, neće se spustiti do lakomislenosti. Ako je lakomislen i uman – neće sebi dozvoliti da bude dosadan. A evo ja, trapavko, nekako sam to spojio.

– Da kažem zašto? Zato jer me boli duša, ali ne dozvoljavam da se to vidi. Zato jer, otkad znam za sebe, jedino što radim je simuliranje duševnog zdravlja. Svakog trenutka na to rasipam sve (sve bez ostatka) i umne, i fizičke, i sve druge snage. Zato sam tako prazan. Sve o čemu vi govorite, sve što vas svakodnevno interesuje – mene uopšte ne interesuje. Da. A o onome što mene interesuje – nikad nikome neću reći ni reči. Možda iz straha da ne ispadnem smešan, možda zbog još nečega, ali ipak – ni reči.

– Sećam se, još veoma davno, kad je u mom prisustvu počinjao razgovor ili spor o nekoj gluposti, govorio sam: “Eh, htele biste da govorite o toj gluposti!” A odgovarali su mi iznenađeno: “Kakva glupost! Ako je to glupost, šta onda nije?” A ja sam govorio: “O, ne znam, ne znam! Ali ima.”

…

Ako je čovek pametan i dosadan, neće se spustiti do lakomislenosti. Ako je lakomislen i uman – neće sebi dozvoliti da bude dosadan.

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

Blokade na putu – treći padež

Razumem ja njih, ali zašto onda oni ne razumeju mene? Kako će to ograničavanje mog kretanja naterati vladu da ispuni svoja prazna obećanja iz prazne kase?

Poljoprivrednici su kivni. Ja verujem da im je teško. Fora je u tome što su prevareni: stimulisano je ukrupnjavanje, a sad dele subvencije samo onima koji su ostali mali. To je bila dobro smišljena prevara, svaka čast onom bivšem ministru na veštini laganja. Doduše, ko s đavolom tikve sadi, o glavu mu se razbijaju. Paori su verovali političarima i sad snose posledice. Tako ti je to.

Ima tu i malčice misterije. Neću reći da prepoznajem licemerje, ali malo smo pobrkali lončiće, izgleda. Onaj, kao, nema para da opara kukuruz, a ima para da traktorom ide od Srpske Crnje do Beograda. Deder, podsetite me: za šta je potrebno više goriva?…

I šta sad 'oćete, jeb'o vas otac! Fotka je maznuta sa www.ekologija.rs

Još gore, oni sad svoje probleme rešavaju “principijelno” – zajebavanjem onih koji nisu ništa obećali ratarima, nego bi da idu svojim putem. Čekaj malo: kako bi se ti osećao kada bi meni, recimo, bio prespor Internet, država mi obeća brži, pa me zajebe (kao i obično), a onda ja tebe sprečim da odeš od kuće do njive tako što ću da ti preprečim izlaz iz sela? Šta bi to rešilo?

Šta te jebene blokade drumova uopšte znače? Da li sad to znači da ja treba nešto da uradim pod pritiskom paora? ŠTA da uradim?

I ne govorite mi kako niste hteli da blokirate puteve, nego da se provozate traktorom po magistralnom putu od tačke A do tačke B. Tako površno laganje vređa moju inteligenciju.

Kome? Čemu?

Nastavite sa čitanjem… “Blokade na putu – treći padež”

Fotografija dana, 1. jun 2011

Fascinacija oblacima ne jenjava. Ovog puta manje šareno – štaviše, olovnosiva boja koja donosi kišu…

Zadržao sam se pomažući nešto oko električne pumpe na bunaru dok su se oblaci samo navlačili. Počela je i grmljavina, a ja sam žurio da povežem sklopku pre nego što mi pobegne svetlo – to sam, prosto, morao da fotografišem. I stigao sam da uhvatim, doslovno, poslednje svetlo.

Jedino što sam znao pre slikanja: napraviću kolaž, pa kud puklo da puklo.

Fotografija dana za 1. jun 2011.

Beleška: oblaci, naravno, nisu bili ovako plavi; njihova boja je bila ona uobičajena, olovnosiva, što reče Radovan III, kao da će g..na da padaju. Takođe, ovo nije moja intervencija – nego je fotoaparat bio podešen na automatski balans belog, a poznato je da Canon obožava da greši sa fokusom i balansom belog kad nema dovoljno svetla. Ta automatski izračunata, naglašeno plava boja mi se dopala i uopšte nisam intervenisao na tom planu. Jedine obrade na polaznim RAW fotkama su bili izrezi, blago stišavanje šuma i izbor predloška za jači kontrast. Ekspozicije su trajale od 1/6 do 1/15 sekundi, a aparat sam održao stabilnim tako što sam ga postavio na vrh stuba od vinove loze.

Ispalo je kako sam želeo. Mišn akomplišd.

Glava 11: Reutovo – Nikoljskoe.

(Isečak)

…

Moskva - PetuškiA tamo, izvan Petuški, gde se spajaju nebo i zemlja, i vučica zavija na zvezde – tamo je sasvim drugačije, ali baš to: tamo u dimljivim i ušljivim gospodskim kućerinama, kakve mi ne poznajemo, rascvetava se moje dete, najbujniji i najmirniji od svih dečaka. On jasno izgovara “r” i zato od mene očekuje orahe. Ko je od vas u trećoj godini jasno izgovarao “r”? Niko, vi ga ni sad ne izgovarate pravilno. A on – zna, i za to nikakvu nagradu ne čeka, osim čaše oraha.

– Pomolite se, anđeli, za mene. Neka bude svetao moj put, da se ne spotaknem o kamen, da ugledam grad za kojim sam toliko čeznuo. A dok vi – oprostićete mi – dok pregledate moj kovčežić, ja ću se na deset minuta udaljiti. Moram popiti malo kubanske, samo toliko da ne splasne zanos.

I evo, ponovo sam ustao i preko polovine vagona izašao na platformu.

I nisam pio onako kao u Karačarovu, ne, sad sam pio bez muke i bez sendviča, iz boce, zabacivši glavu kao pijanist, svesan veličine onoga što sad tek nastaje i što će još biti.

Neka bude svetao moj put, da se ne spotaknem o kamen, da ugledam grad za kojim sam toliko čeznuo.

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

Sadržaj zvezda padalica

Nema boljeg savladavanja nauke nego kroz praktične i sirove primere. A ovaj primer je sirov da ne može siroviji da bude… Confused smile

Boravak u svemiru nije nimalo romantična stvar; mora mnogo da se pazi na sitnice i to je naporno. Ali, nema problema da napravite romantično čim se ukaže prilika…

Što reče jedan mudri komentator na jutjubu: this doesn’t diminish the status of shooting stars; it upgrades the status of poop.

Pravo veli čovek.

Fotografija dana, 31. maj 2011

Varljivo vreme izaziva raznolika dešavanja na nebu. To je pravi momenat za izlazak u polje.

Celog dana je vreme bilo šareno. A potkraj dana, otprilike u poslednjem satu punog svetla, oblaka je bilo u svim bojama bele, žute, olovne i sive, sve sa krpama bistrog plavog neba. Seo sam u auto i odvezao se tek dva kilometra od kuće. Imao sam jako dobar ulov i opet sam imao problema da odredim koja će fotka biti ona prava. Evo, neka bude ova:

Fotografija dana za 31. maj 2011.

Umalo da zaboravim da slikam baš ovako: forsirani blic, a prethodno merenje pri vrhu kadra (centralno merenje), tako da sačuvam divlje nebo u pozadini, a da popino prase bude istaknuto. Blic je pride izazvao i pojačane boje, a nebo sam još malo zatamnio i pooštrio kontrast. I to je tačno to. Mišn akomplišd.

Ako vas zanima cela serija fotki , možete je pogledati ovde.

Glava 10: Novogirjevo – Reutovo.

(Isečak)

…

Moskva - PetuškiDušu svakog mudonje sam sada posmatrao sa zanimanjem, pažljivo i kao na dlanu. Ali nisam baš dugo razmatrao: jednog dana su sa mog stola nestali svi moji dijagrami. Pokazalo se: matori balvan, Aleksej Blinđajev, član KPSS od 1936. godine, tog dana je u upravu poslao našu novu društvenu obavezu u kojoj smo se zaklinjali da ćemo povodom predstojeće stogodišnjice biti u životu isti kao što smo i u proizvodnji – i, zbog gluposti ili pijanstva, u isti koverat je stavio i moje individualne grafikone.

Čim sam primetio nestanak, popio sam čašicu i uhvatio se za glavu. A tamo, u upravi, takođe – dobili su pošiljku, uhvatili se za glavu, popili čašicu i istog dana “moskvičem” se dovezli u obilazak našeg terena. Šta su otkrili kad su upali u našu kancelariju? Nisu našli ništa osim Leha i Stasika: Leh je, smotavši se u klupko, dremao na podu, a Stasik je bljuvao. Za četvrt časa je sve bilo rečeno – moja zvezda, zapaljena pre četiri nedelje, počela je da trne. Razapinjanje je objavljeno tačno trideset dana posle voznesenja. Od mojeg Tulona do moje Jelene je tačno mesec dana. Kraće, ražalovali su me, a na moje mesto su postavili Alekseja Blinđajeva, iznemoglog glupaka, člana KPSS od 1936. godine. A on, odmah posle postavljenja se probudio, zamolio ih je da mu daju rublju – oni mu rublju nisu dali. Stasik je prestao da bljuje i takođe je zamolio rublju – ni njemu je nisu dali. Popili su crvenog vina, seli u svoj “moskvič” i odvezli se nazad.

I evo, svečano objavljujem: do svog poslednjeg dana neću preduzeti ništa da bih ponovio svoje tužno iskustvo uzdizanja. Ostajem dole i odozdo pljujem na čitavu vašu društvenu lestvicu. Da. Po pljuvanjak na svaku prečku lestvice. Da bi se po njoj pelo, valja biti čova, od glave do pete iskovan od čistog čelika. A ja nisam takav.

…

I evo, svečano objavljujem: do svog poslednjeg dana neću preduzeti ništa da bih ponovio svoje tužno iskustvo uzdizanja.

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)