Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Mali post scriptum postu od nedelje…
Komentar, verujem, nije potreban. Osim male, malecke, sićušne sitnice da ni sad nije drugačije. Ali, to ste znali i sami.
I kao što rekoh: ne bi bilo lako pobrojati sve fenomenalne uloge u seriji “Više od igre”.
A posle je sve otišlo u tri popodne. Što reče Guliver: oprem dobro!
Prvo špica.
E, tako. Sad možemo dalje.
Sledi drugi vanredni proglas Centralnog komiteta Suštine pasijansa. I to na sveopštu žalost onih koji nisu uspeli da nađu suštinu pasijansa ni za vreme mirovanja, iako se jedan opako primakao. A to da suština pasijansa nije bitna, pa taman otkrili drugi u čemu se ona sastoji ili ne, i dalje veruje većina populacije.
Staro pravilo izbegavanja glasi: pre nego što drugi provali da ne znaš ništa o nečemu čega si se dohvatio, ti objavi da te bavljenje tom temom zapravo uopšte ne interesuje, nego si se slučajno zakačio za nju. Uspeva, osim ako neko još pre ne raskrinka nameru i objavi je, kao ja sad ovde.
Nalik onoj od pre dva dana, i ova fotka je samo beleška; i to na istu temu.
Nisam se mnogo kretao, razlozi su razni. Budem li stigao u polje pre veće kiše, uloviću važnu temu. Do tada, kvazi-studio je na snazi. Prikupljam elemente za jednu veću seriju i ovog puta ispitujem detalje.
Usput sam se malo poigrao i sa osvetljenjem iza i iskosa; nisam se tim mnogo bavio pre, a u ovom slučaju uspeh je polovičan. Kao i u drugim sličnim prilikama, ova fotka je beleška da se pozabavim tom temom malo više. Svejedno, motiv sam udesio kako sam ga i zamislio.
(Isečak)
…
Neko vreme je sve išlo izvrsno: mi smo gore jednom mesečno slali izveštaj o prihvaćenim obavezama, a oni nama dva puta mesečno platu. Mi, na primer, pišemo: povodom predstojeće stogodišnjice obavezujemo se da ćemo prekinuti sa proizvodnim traumatizmom. Ili ovako: povodom slavne stogodišnjice obavezujemo se da će svaki šesti vanredno završiti školovanje na višoj školi. A kakav traumatizam i škola, kad mi od karata beli dan ne videsmo, a svega nas je petorica!
O, sloboda i jednakost! O, bratstvo i parazitizam! O, slast neobračuna! O, najblaženije vreme u životu mog naroda – vreme od otvaranja do zatvaranja bifea.
Odbacivši stid i druge brige, živeli smo isključivo duhovnim životom. Širio sam im vidokrug koliko sam mogao, a njima se veoma sviđalo kad sam im ga širio: naročito u svemu što se tiče Izraela i Arapa. Tu su bili u potpunom ushićenju – ushićeni Izraelom, ushićeni Arapima, naročito Golanskom visoravni. A Aba Eban i Moše Dajan im nisu silazili s jezika. Dolaze oni ujutro iz kurvanja, na primer, i jedan drugog pita: “Pa kako je? Da li je danas u trinaestici Dajan jeban?” A ovaj sa samozadovoljnim osmehom odgovara: “Podojen je Moše, podojen!”
A kasnije (slušajte), kasnije, kada su saznali od čega je umro Puškin, dao sam im da čitaju Vrt slavuja, poemu Aleksandra bloka. Tame je u centru poeme, razume se ako se odbace sva ta miomirisna ramena i tamne magle i ružičaste kule u dimnim rizama, tamo je u centru poeme lirski junak, otpušten s posla zbog lokanja, kurvanja i izostajanja s posla. Rekao sam im: “Veoma savremena knjiga, – rekao sam – pročitajte je jer će vam koristiti.” I pročitali su. Ali uprkos svemu, ona je za njih bila mučiteljska: u svim prodavnicama najednom je nestala sva “svežina”. Nerazumljivo zašto, ali karte su najednom bile zaboravljene, vermut je bio zaboravljen, međunarodni aerodrom Šerementjevo je bio zaboravljen – i trijumfovala je “svežina”, svi su pili samo “svežinu”.
O, bezbrižnost! O, ptice nebeske koje ne slećete na žita! O, lepotice Solomonove odevene u poljske ljiljane! – Oni su popili svu “svežinu” od stanice Dolgoprudna do međunarodnog aerodroma Šerementjevo!
…
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)
Doduše, ne znam baš kako je to sve išlo po redu…
…uglavnom, zna se ko je ispao najpametniji i koga je sve nadmudrio.
Kao i uvek kad dolazi do smene sezona, na pijaci počinje ludilo: ne bi bio nikakav problem uhvatiti stotinu kadrova.
Ama, napravio sam samo po nekoliko snimaka veza zeleni i šargarepe i gomile jagoda kod najvećeg nakupca. Šta će od toga biti fotka dana, dvoumio sam se do poslednjeg časa.
Ovakve snimke je lako napraviti, ali ja prosto ne mogu da odolim. Hteo sam da fokus bude na pedalj od prednjeg plana; desilo se da je malo bliže nego što sam hteo, a teško sam kontrolisao zbog jakog sunca u displeju fotoaparata; efekat je bolje uočljiv na fotki pune veličine. Čekam da Minus napravi sistem za galeriju, pa ću onda urediti i veće fotke za pregled.
(Isečak)
…
Da. On je bio u pravu. Znam mnoge zamisli Boga, ali zašto je u mene uneo toliko čednosti, to još uvek ne znam. A ta čednost – najsmešnije! – ta čednost objašnjavana je tako naopačke da mi je poricano čak i elementarno vaspitanje.
Na primer, u Pavlovo-Posadu. Privode me damama i ovako predstavljaju:
– A ovo je poznati Venjička Jerofejev. Poznat je po mnogo čemu. Ali najpoznatiji je, dakle, po tome to u životu nikada nije prdnuo…
– Kako!!! Nikad – čude se dame i gledaju me razrogačenim očima. – Nikad!
I, naravno, počinjem se zbunjivati. Ne mogu da se u prisustvu dama ne zbunjujem. Kažem:
– Pa, nikad! Ponekad… ipak…
Od toga se potpuno gubim i govorim:
– Pa šta je u tome tako, pa ja… jer – prdnuti – pa to je tako noumenalno… Ničeg fenomenalnog nema, u tome, prdnuti…
– Pomislite samo! – benave dame.
A zatim udaraju u sva zvona po čitavom petuškovskom kraju: “On sve to radi glasno, i govori da to ne radi loše! Da on to radi dobro!”
Pa, vidite. I tako čitav život.
…
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)
Sećate li se TV serije “Više od igre”? U njoj je bio angažovan kompletan vrh glumišta istočne polovine ondašnje države. Koliko je briljantnih uloga tamo izvedeno? Teško je prebrojati. Evo jedne, od broja devet do dvadeset tri.
A onda… Sledeća scena, koja mi je naterala suze u oči. Ovakve glume više nema.
I onaj fenomenalni šipak:
A televizija? Posle su doveli onog majmuna i dali mu monopol na pisanje scenarija u serijama u kojima su se utrkivali ko će lošije da glumi; i taman kad pomisliš da ne može gore… A onda je sve otišlo u tri popodne (iliti 3 pm, što bi rekli Ameri). Šipak i njemu.
Sad sam počeo da trošim džoker-teme za projekat “jedna na dan”. Srećom, ovaj lajtmotiv je neiscrpan.
Ovo je tema koju tek načinjem. Biće dosta fotki u ovom istom fazonu.
Ovo je, zapravo, samo jedna fotka iz večerašnjeg nultog testa na temu kolekcije bojica. Ovde će se koristiti kombinacija ograničene dubinske oštrine, perspektive na malom prostoru, izolacije boja, kontrole svetla… Zapravo je mnogo teže nego što se naizgled čini. Ovog puta preskačem eksperimente u postprodukciji – osim onih malih podešavanja koja inače sleduju. A preskočiću i priču, poput one da je plan o pravljenju ovakve fotke postojao još pre Uskrsa, pa je postojao dobar razlog za odlaganje…
Uskoro nastavak na ovu temu.
(Isečak)
…
To mi se sviđa. Sviđa mi se što su u naroda moje domovine oči tako prazne i izgubljene. To u mene unosi osećanje prirodnog ponosa. Treba zamisliti kakve su oči tamo. Gde se sve prodaje i kupuje… duboko skrivene, pritajene, pohlepne i uplašene oči… Devalvacija, nezaposlenost, pauperizam… Gledaju ispod oka, sa neprolaznom brigom i patnjom – eto, takve su oči u svetu novca…
Zato u mog naroda oči su – kakve su? One su nepromenjivo izbuljene, ali – u njima nema nikakvog napora. Potpuno odsustvo svakog smisla – ali zato, kakva snaga! (Kakva duhovna snaga!) Te oči neće prodati! Ništa neće prodati i ništa neće kupiti. Bilo šta da se desi s mojom domovinom. U dane sumnji, u dane teških nedoumica, u godini svakojakih iskušenja i nesreća – te oči neće trepnuti. Njima je sve božja rosa…
Sviđa mi se moj narod. Srećan sam što sam se rodio i odrastao pod pogledima tih očiju. Loše je samo jedno: da li su primetili šta sam sad radio na platformi?… Batrgao se iz ugla u ugao, kao veliki tragičar Fjodor Šaljapin, sa rukom na grlu, kao da me je nešto gušilo?
Ali, uostalom, neka. Ako je neko i video – neka.
…
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)