Garfield the Cat: dnevni stripovi

Za postpraznični ugođaj, evo još jednog priloga sa starog bloga koji će uskoro biti zatvoren, a šteta da se baci. Neka se nađe u arhivi. Ovaj prilog je o mom jedinom preostalom idolu.

It's hard to be serious when you're naked!Šta da vam kažem: Garfild je moj idol, jedini kojeg imam.

Sad više ne znam kad i kako sam se navukao na strip o mačku Garfildu, njegovom smotanom, hm… vlasniku… domaćinu Džonu, psiću Odiju i raznim drugim kreaturama i likovima koji se ponekad tu pojavljuju. Počelo je, pretpostavljam, tako što sam pre ko zna koliko godina natrčao na sajt posvećen Garfildu, a tamo na stranicu na kojoj se objavljuje dnevno izdanje stripa… I to sam počeo da skupljam kao hrčak. Ne znam koliko je prošlo, ima možda punih deset godina…

Nedugo potom, napravio sam sopstvenu lokalnu stranicu na kojoj se Garfild vrti u slučajnom izboru iz arhive na disku. To sam postavio kao matičnu stranicu u svom Internet Exploreru. I to širim po svim mašinama na kojima radim. Bazu stripova dopunjujem svakodnevno. PhotoSig je mala maca kada je reč o mojoj ovisnosti o nekom sadržaju na Vebu: Garfild je moja veb droga. Smile with tongue out

Nastavite sa čitanjem… “Garfield the Cat: dnevni stripovi”

Dan kad je Čak Noris dobio batine

Doduše, nedugo potom, Brus Li je misteriozno umro…

Ovaj video klip posvećujem Marinku, uz želju da u veselju provede Praznik rada. Winking smile

 

Eh, kakva su to vremena bila. Pamtim neka dva klinca koji su izlazili iz prepunog bioskopa nakon što smo gledali neki od filmova Brusa Lija. Glasno su prepričavali poslednju tuču u filmu… Zanesen poletom slavne veštine Brusa Lija°, jedan od njih krene u demonstraciju. Tako je napucao nogom onog drugog po ruci da sam mislio da ju je polomio. Taj drugi je bio jednako jakom adrenalinskom tripu i nije reagovao na udarac, osim kratkim jaukom, nego je nastavio da glasno odobrava.

A zimus u Rimu, prilazimo jednoj strani Koloseuma u večernjim satima. Pita Jasna “šta piše na onoj tabli”, a ja nisam izdržao: “Ovde je pao za slobodu junak, legenda i heroj Čak Noris. Ubio ga Brus Li u jesen 1972. Vaskrsao tek kao teksaški rendžer mnogo godina posle.”

° Jeste veština Brusa Lija bila slavna, ali Čak Noris bi danas pobedio sam sebe – kao da bi neko drugi smeo da se tuče sa njim. Winking smile

°° Tek maločas sam otkrio da se film u originalu zove Meng long guo jiang Open-mouthed smile

Fotografija dana, 1. maj 2011

Alal nam dan. Kome je bilo do bilo čega po ovako sumornoj kiši?…

Nismo otišli nikud. Imali smo ideju da sednemo u kola i odemo negde, bilo gde u krugu od 100 km, ali nije nam se dalo. Kad se kiša malo smirila, ja sam malo optrčao i snimao na temu refleksije u barama na betonu i asfaltu. Evo:

Fotografija dana za 1. maj 2011.

Nemam šta da se hvalim. To je to: ako je za utehu, uhvatio sam to sumorno raspoloženje.

Kao zadatak ostaje da mi se posreći neko sunčano vreme neposredno posl kiše, tako da mogu da uhvatim oštro svetlo u refleksiji neba.

Google u čast prve svetske izložbe

Danas je tačno 160 godina od otvavanja prve svetske izložbe i Google ima novi doodle (opet flash format).

Te 1851. godine, prva svetska izložba je održana u Kristalnoj palati u Hajd parku i otvorila ju je kraljica Viktorija lično. Bila je to ideja princa Alberta, supruga kraljice Viktorije, i predstavlja jasan čin priznanja industrijske revolucije u svetu. Zamišljena kao izložba na kojoj će se prikazati razni industrijski proizvodi kojima će se potom i trgovati, bila je to prva u nizu izložbi koje se i danas održavaju u intervalima dve do tri godine i predstavljala je začetak globalne slobodne trgovine kakvu danas poznajemo.

Više detalja ćete saznati na članku na vikipediji, a klik na današnji doodle vas vodi na direktni upit o svetskim izložbama.  Pogledajte i listu proteklih i budućih svetskih izložbi.

(Via)

Harvie Krumpet

Koliko li je samo ovakvih minijatura koje zavređuju da budu iskopane… Nisam ranije gledao ovo delo. Nije ni čudo da je ovaj rad dobio Oskara za kratki animirani film 2004.

Neki se rode veliki,
neki dosegnu veličinu,
neke veličina pritiska,
i najzad… postoje ostali…

Šta znači biti čovek? Kakva iskušenja neko uopšte mora da izdrži da bi dosegao svoj unutrašnji mir? Harvi Krumpet je pretrpeo mnogo iskušenja, a sve je trajalo ceo život.

Sjajno.

(Via)

Zakazala preskordicija

Ne pitajte mnogo. Znam da ste ovo već videli. Ovog puta imamo i titlove. Znam i da ćete kliknuti da gledate ponovo čim prepoznate o čemu je reč. A onda ćete kliknuti ponovo. Oni sa slabijim karakterom će pustiti ovaj klip i treći put uzastopce.

Ovo je, u stvari, najvažniji detalj jer apsolutno niste očekivali.

Ova fascinirajuća tvrdnja… Ajmo, klik:

Komentar u ovom slučaju zaista nije potreban. I zato molim za časak tišine.

…

Slatka tišina. Je l’ tako da prija? Uh, brate slatki…

Ama, gledajte vi ovo ponovo, nema veze. Ja odoh da lovim nove provale Zaharija Trnavčevića i Uroša Davidovića. Nyah-Nyah

Fotografija dana, 30. april 2011

Dok dlanom o dlan, isteče april. Današnja fotka je pomalo simbolična sa stanovišta dešavanja na Suštini pasijansa: zavrti se ponekad, ide prilično visoko, ali mnogo je praznih sedišta.

Jasna i ja smo danas vodili dečicu u luna-park, pa sam unapred isplanirao neke scene za fotkanje. Nadao sam se uspehu bar nekog od tih planova. Najbolje je ispala sesija pored velikog ringišpila, jer se tad sunce probilo među oblacima koji su danas dominirali. Evo odabranog rezultata:

Fotografija dana za 30. april 2011.

Slabo im ide tamo, mora se reći. S obzirom na to da je nekad luna-park oko prvomajskih praznika bivao pun najmanje nedelju dana, i to po ceo dan, ovo nije ništa. Na ringišpilu ih je bilo dvoje! A često se danas dešavalo i na onim dečijim karuselima i čudima, kad su Kaća i Marko bila jedina deca u kamionima/avionima/dinosaurima. Mislim da cena od 100 dinara po vožnji nije nimalo popularna; u Kikindi danas ima mnogo porodica koje ne mogu da priušte svojoj deci tu malu radost. Je*i ga...

Makar sam iskoristio prigodu praznog ringišpila da se malo bavim geometrijom. A za nekih sat vremena koliko smo proveli tamo, mislim da je to bila jedina vožnja. Nisam obraćao pažnju na samom početku, ali kasnije sam hteo da isprobam neke druge uglove svetla i rakurse protiv sunca, ali mi se nije posrećilo da dočekam neku sledeću turu.

Ako bude sve po planu, vratiću se ja tamo opet. Pomenuh već večernju turu kad sam okačio onu fotku sa invalidskim kolicima ispred autodroma… Ah, da: Marko i ja smo osvojili nagradnu vožnju električnim kolima. Nisam baš siguran šta smo to uradili da bismo osvojili nagradu, ali ajde-de, dopalo nam se.

Kupujte po bojama

Izvedba jednog umetnika šalje sublimiranu poruku o besmislenosti potrošačkog društva.

Marco Ugolini je neko koga bismo danas najlakše opisali kao crossover aktivistu koji, po sopstvenim rečima, koristi sve raspoložive medije u nameri da istraži teritorije između umetnosti i dizajna. Fasciniran svojom okolinom, u kojoj njegovi radovi najdirektnije funkcionišu, on postavlja svoje objekte istraživanja u nesvakidašnje ogoljen prostor u kome postaje jasno da živimo u eri prodaje magle i sumaglice.

U tridesetak performansa čije arhivske zapise izlaže na sajtu, Ugolini razotkriva maske; pritom, on dokazuje da najveću masku čini upravo ljudsko ponašanje. Ugolini učini da sprajtovi od nekoliko piksela postanu izgubljeni u prostoru, a životinje izrađene od gvozdenog lima (u prirodnoj veličini i mase približno iste kao živa životinja) unete u prirodni ambijent predstavljaju poruku o ugroženosti vrsta zbog eksploatacije tog istog gvožđa.

Ugolini zna da posao umetnosti nije da bude lepa, nego da šokira i natera na razmišljanje. Zato on ne preza ni od destrukcije: kada nalupa zid potpuno nove biblioteke jajima punjenom akrilnom bojojm, on svoj iskaz završava pseudo-potpisom pomoću šablona i spreja. Boja je oprana sa zida, ali je poruka shvaćena: čak su akademski krugovi potakli da se ogromna i jednolična siva površina oplemeni na neki način, i to je dovelo do javne rasprave.

Potrošačko društvo je posebno na tapetu ovog umetnika: pored šest fotografija na kojima su potrošačke korpe pune artikala iste boje, Ugolini nije propustio da obavesti gledaoce da je na kraju vratio artikle u rafove i da, zapravo, nije ni imao nameru da ih kupi. A poigravajući se rečju “consume” (što znači kupiti, ali i uptrebljavati nešto dok to ne bude potrošeno ili uništeno), Ugolini nam predstavlja sveću sa 25 fitilja i podseća kako osoba u visoko razvijenoj zemlji troši 25 puta više energije od osobe koja živi u zemlji u razvoju.

Ima toga još na sajtu Je Suis Mon Rêve: posetite sajt i pogledajte izložene radove i performanse.

‘De prolaziš češće puta

Pikanterija za subotnje prepodne: igrano-dokumentarni film “Pogledaj me, nevernice” Srđana Karanovića iz 1974. godine. Remek-delo, tačka.

Mogao bih da pričam svašta, ali samo bih davio. Odvojite 40 minuta, kliknite i pogledajte. Nećete zažaliti.

[EDIT januar 2012: film više nije raspoloživ, osim ovog dela od 9 minuta.]

Dok stigne do sekvence “film u filmu”, priča već ima toliki naboj da ćete uhvatiti sebe kako napeto iščekujete da saznate još neki detalj. A kakve rezultate prave naturščici, to je prosto nestvarno. Primer koji izdvajam je scena koja počinje na 9:45 – pandur objašnjava koji nož je najbolji za ubijanje… Majko mila… Confused smile A slika šinobusa koji klizi niz ravnicu (zapravo, ne klizi nego klampće i tandrče, ali malo pesničke slobode nije na odmet) je fenomenalna vizuelna metafora koju lako prepoznajem. Jednom ću vam pričati o tome.

(Via; tnx Igor)

Helena lijepa i ja u kiši

Moji stari drugari već znaju da je ovo jedan od mojih all-time favorita.

Album Rođenje Drage Mlinareca iz 1975. je jedan od meni najdražih albuma eks-jugoslovnske scene. O tom albumu ćemo potanko kad dođe vreme u okviru serijala o mojih 125. Hajde da večeras zajedno čujemo kapitalnu numeru sa tog albuma.

Onaj prvi deo sam nekad rado svirao u nekom svom aranžmanu; čak sam varirao onu liniju basa kroz neke akorde. Kažu ljudi da je to dobro zvučalo. A tek tekst…

Želite znati, Heleno lijepa,
da l’ pred vama stvarno skitnica stoji
il’ i mene, kao i vas, progone ljudi psećih glava
i psi s licima vlastitih gospodara…

Bilo je to nešto od najbolje rock poezije tog vremena.

Mnogo, mnogo kasnije, Josipa Lisac je otpevala zamalo-pa-konačnu verziju te pesme, sve sa recitovanim tekstom u središnjem delu (autorka beše neka Josipina ispisnica). Postoji audio zapis sa koncerta aranžiranog u čast Drage Mlinareca, kad su mu 2005. uvalili nagradu “Porin” za životno delo; zapravo, imam negde i TV rip tog koncerta. Josipina izvedba “Helene” je zvučala tako dobro da sam joj odmah oprostio što ne zna osnovni tekst. Poslušajte.

I opet sam se naježio.

Treća verzija vredna pomena ne postoji.