Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Dobro de, ovo su kućni snimci, a šta god tvrdili na blogu Ravno do dna, zna se da Branimir Džoni Štulić drži jednu akustičnu Martin gitaru u svojoj sobi.
Dakle, ima tamo jedna stranica od pre nedelju dana na kojoj je pohvatano šest pesama koje su ko zna kad i ko zna kako procurele iz Džonijevog dobrovoljnog progonstva.
Aj-ši, aj-ša, jebat’ ga, konja jaše subaša…
Nastavite sa čitanjem… “Da vam ne promakne: Johnny ponovo u sedlu”
Na intervenciju mog komšije i starog poznanika, dopunjen je sadržaj matičnih stranica na Suštini pasijansa.
Ako u meniju otvorite stavku Prateći dokumenti, videćete novu stavku Mikrofon je vaš. To je stranica namenjena vašem glasu.
Detaljnije objašnjenje se nalazi na samoj stranici.
Ako se desi da ova stranica počne da prikuplja mnogo komentara (u šta, pošteno, sumnjam), lako ću reorganizovati princip, možda u stranice koje će svakog vikenda pozivati na Open Mic sesije, kao što to rade neki poznati blogovi.
Ali, najpre udesetostručite saobraćaj, pa da razgovaramo 
Dok se priprema sledeći tekst u ciklusu Mojih 125, prethodi malo zagrevanje najubojitijom numerom sa albuma o kome pričam ovog puta.
Kad čujem gitariste poput Richarda Thompsona, setim se one krilatice: kad je neko lud, tu nema pomoći.
Ova izvedba Hard on Me najluđeg gitariste na svetu je zabeležena pre samo četiri dana… Deset minuta potpunog cirkusa.
Istina, ova izvedba i dalje ne prevazilazi onu verziju odsviranu u Austinu, na kojoj Denny Thompson (koji je smao prezimenjak, ne i rođak) dva minuta uvijao kontrabas u čvor, odvezivao ga, vezivao mašnice, igrao kolariću-paniću i usput učinio da nam svima brada bude elegantno opuštena ispod otvorenih usta niz koja se, nimalo suptilno, sliva slina.
Treću priču o mojih 125 ćete čitati tokom uskršnjih praznika.
Ovog puta je bilo baš teško. Dobro sam se preznojao dok nisam dosegao ono što sam zamislio.
Baš i nemam mnogo fotografija na kojima se vidim i ja. Moj uobičajeni položaj je na strani tražila, nisam se nešto gurao da se puno slikam. Tu i tamo se zalomi poneki snimak sa putovanja i to je uglavnom to.
Autoportret je jedan od motiva koje sam zabeležio na spisku za projekat “jedna na dan”, a ovog puta sam hteo da izvedem fotku u ogledalu, sa igrom svetla. Imam gde to da uradim, pod uslovom da mi niko ne smeta: jedno veliko ogledalo u predsoblju, osim što služi mojim devojčicama za ono što devojčice već rade ispred ogledala 
Danas je taj dan: nisam baš nešto bio voljan ni za šta drugo, a prilika da izvedem sesiju natenane je bila “sad ili ko zna kad”.
Volite li optičke varke? Kojekuda po netu možete naći solidne kolekcije primera. Na ovu kolekciju me je uputio drugar, pa delim link sa vama.
Optičke varke imaju različito objašnjenje. Ponekad je reč o nesavršenosti oka, poput iluzija u kojima je potrebno da se zagledate u neku tačku pre nego što se efekat ukaže. Meni su daleko privlačnije one varke koje su posledica pokušaja našeg mozga da ispravi ono što oko vidi. Evo nekih primera nađenih na stranici Yahoo! Games:
Nastavite sa čitanjem… “Kad mozak odbije da vidi kako jeste”
Citat dana dolazi od nepoznatog komentatora vesti na portalu B92:
Više voli vlast nego ‘leba da jede!
NN
Zamalo. Doduše, bili smo optimisti, ali opet…
Sudeći po franšizi “Terminatora”, Skynet je postao svestan i počeo da nam presuđuje 19. aprila u 8:11. Samo ne kaže po kojoj časovnoj zoni. Ali svejedno, izvukli smo se, velim, pa sad možemo kako ‘oćemo.
E sad, samo još da preguramo 21. decembar 2012.
(Via)
Sledi elaborirani šematski prikaz otklanjanja onog ružnog zvuka iz diska.
Efikasno rešenje! Moram priznati: ovog se nikad nisam setio.
(Via)
U neku ruku, današnja fotka nema veze sa projektom “jedna na dan”. A opet, ovo mi je bila izlazna strategija poslednjih nekoliko dana.
Već danima gledam u svoju omiljenu igračku, sve u nameri da je slikam.
Ovu lokomotivu iz kinder jajeta sam dobio od Ane kad je imala oko pet godina: “Evo, tata, neka vozić bude tvoj!“. Nosio sam je sa sobom kad god bih otišao sam od kuće na neko vreme. Bila mi je amajlija kad sam šetao maskirnu uniformu po banatskoj slatini.
Ima već nedelju dana, meračio sam se da napravim neki određeni snimak. Ovaj odabrani komad nije to što sma najpre zamislio – prvobitno sam hteo da napravim neku scenu objekta izgubljenog na velikom praznom prostoru. To nije išlo kako sam zamišljao, prešao sam na makro snimke, a na kraju je par njih dovelo do ovakve scene. Prvobitna zamisao tako ostaje na spisku za izvedbu, a ovo je fotka čiji posao je da me oslobodi pudravaca koji su me pratili neko vreme.