Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Danas, za razliku od uobičajene vikend-skribomanije koju od mene povremeno trpite, prijatno ću vas iznenaditi izbegavanjem velike priče. Moju proteklu sedmicu je obeležilo pohađanje koncerta Josipe Lisac. U pokušaju da što duže u sebi zadržim što više od tog neverovatnog događaja, delim sa vama matičnu izvedbu pesme koju je Josipa izvela sa grupom Chui, a koju sam tog 14. februara u centru Sava čuo prvi put.
Ne bi čovek očekivao od Josipe i ovako nešto, zar ne? Ili – možda i bi?…
Jeffa Becka smo na blogu nebrojeno puta pominjali pokušavajući da shvatimo kakva se to magija krije u njegovom sviranju. Sumnjam da smo se mnogo prosvetlili, jer se njega ne može uhvatiti “ni za glavu, ni za rep”, a svaki njegov novi album željno iščekujemo kako bismo saznali kojim novim putem je ovaj krepki starac krenuo. Srećom, dok čekamo novi studijski album, možemo da se zabavimo brojnim snimcima sa nastupa kojih je Cevka puna. Poput ovoga.
Vežite se, kreće divlja vožnja.
Kakvo prženje!
Then as it was, then again it will be
And though the course may change sometimes
Rivers always reach the sea
I najveći frajeri među rokerima ponekad pomalo pate.
Cevka nekada zna da me žestoko iznenadi. Osluškujući neke zanimljive pevačice za koje do sada nisam čuo, servirala mi je ovu finu minijaturu koja mi se trenutno zalepila za uvo.
Normalno, pomislim, The Simon Sisters mogu da budu bilo ko.
U času objavljivanja ovog priloga, ja sam već na putu ka Beogradu, gde ću se treći put uživo sresti sa najvećom pevačkom divom ex-Yu prostora. Imam dve ulaznice za odlična mesta u velikoj sali centra Sava: treći red partera, sama sredina. Kupio sam ih još prošlog oktobra, a nestrpljiv sam i uzbuđen poput nekog kučeta.
Kako i neću biti uzbuđen: već znam šta me čeka.
Kako sam se svojevoljno otarasio televizije pre nekoliko godina, izgleda da ću se isto desiti i sa čitanjem novina. Ako se ono što nam se poslednjih godina servira uopšte može nazvati novinama. Današnjim medijima i portalima prolaze neki čudni likovi koje ne znam kako bih nazvao, a nigde na vidiku nema neke dobre vesti – novinarstvo se pretvorilo u senzacionalizam i izmišljanje svakojakih gluposti, a posao urednika u smišljanje bombastičnih naslova čija jedina svrha je da privuku pažnju potencijalnog čitaoca.
Poput ovoga: “Roy Orbinson kreće na turneju 30 godina nakon smrti. Jezivo ili genijalno?”
Nastavite sa čitanjem… “Da li da se smejemo ili da plačemo?”
Zaista nije lako pisati o nekome čiju je život teško rekonstruisati jer detalji su u najmanju ruku malo poznati i teško proverivi, tako da su se sva moja pretraživanja po netu pretvorila u sakupljanje mrvica i vrćenje u začaranom krugu. I da nije u pitanju zaista veliki autor koji je napisao oko 500 pesama za svoga života, snimio četiri jaka albuma i imao sve preduslove da napravi veliku karijeru, davno bih odustao.
Pa kad nije on, neću ni ja.
Замало да заборавим, ал’ ме свраћање овамо (онако као онај Јосиф из Трбушнице) подсетило. Дакле, главна ствар на том дочеку је била свирка Атомског склоништа. Које никад нисам видео уживо, ал’ никад није касно.
Било је неке галаме по новинама око ове свирке, јер је морала да иде преко оног вагона што дође одмах иза локомотиве – е, да, тендера. Само што у њему не носе угаљ него јавне набавке. Свашта, као да постоји други понуђач музике Атомског склоништа осим њих самих. Живи су и здрави, рано је за појас притоке (tribute band). Дакле:
Оно, јесу се свели на трио, ко умро ко баталио, ал’ праше и не дају се. Чак су и уобичајено рокерско спонтавање публике извели са мером а и успехом, публика је вала знала текстове напамет, а кад су други пут одсвирали “Треба имат душу”, била је и довољно гласна. Имам и нешто видеа, где се то лепо чује (Грба неће поверовати да ми је и то пало на ум, ал’ има коза рог), но нећете дочекати да ја то измонтирам и бацим на цевку, умем ја паметније да дангубим.
Има још.
Krajem šezdesetih, tačnije 1969. godine, moćni evropski diskografski konglomerat Philips/Phonogram odlučio se da deo svojih poslova prepusti svom detetu – maloj kompaniji pod imenom Vertigo koja bi se bavila malo alternativnijim izvođačima. Onima sa dužim pamćenjem sigurno je poznata crno-bela spirala na pločama koja je proizvodila pomalo hipnotički efekat na gramofonu dok se tanjir okretao, a posvećenici poput mene su za vrlo kratko vreme ukapirali da je sve što je dolazilo iz ove kuće u najmanju ruku intrigantno i neobično, pa samim tim i zanimljivo za slušanje. Za ovu kuću su snimali Colosseum, Rod Stewart, Black Sabbath, Uriah Heep, Gentle Giant… Mnogo njih koje smo ovde pominjali, a koji su kasnije napravili velike i respektabilne karijere.
Neki od njihovih štićenika nisu uspeli.
U govoru koji je održao kada je primio nagradu Polar Music Prize iz ruku kralja Švedske, Sting je iskazao misao o smislu muzike o kojoj odavno razmišlja. Kontemplacijom je došao do ideje da je tišina jedini savršeni okvir, a možda čak i jedini savršeni sadržaj muzike, pa kao takva predstavlja konačno ishodište svake ideje. A davno pre Stinga, Miles Davis je više puta priznao da njega pauze u sviranju opsedaju mnogo više nego tonovi, te da su mu tonovi potrebni samo zato da bi i drugi mogli da prepoznaju komadiće tišine o kojima on uglavnom najviše razmišlja dok svira.
Teške su to misli. Ne mogu da pružim nijednu sopstvenu misao na tu temu, ali mogu zajedno sa vama da slušam kako se peva o tišini. Taj posao ćemo prepustiti pevaču za kojeg još uvek nije pouzdano sigurno da li je čovek ili anđeo kojeg je Svevišnji poslao neverovatnom kompozitoru i u snu mu poručio “Evo ti ga, pa budite veliki duet!”…
I bi veliki duet.
