Tag: audio

Mnoge godišnjice rock’n’rolla

Nije danas godišnjica samo Dijegu Riveri. Zavirite u kalendar rock’n’rolla i naći ćete razne rođendane na današnji dan… I ne samo rođendane.

Današnji dan je pun kao oko u kalendaru podsećanja. Podsetiću na još dva rođendana i jednu nasilnu smrt koji se obeležavaju danas. To ćemo kroz muziku, da ne bude previše govorancije.

– * –

Na današnji dan pre 68 godina, 8. decembra 1943, rođen je James Douglas Morrison, poznatiji kao Jim Morrison. Kralj guštera, pesnik i pevač grupe “The Doors“, sagoreli izdanak jednog velikog doba.

Svašta su o njemu rekli, ali su zaboravili da kažu da je pokušao da se spase iz ludila Zapadne obale. Nesreća božija, skočio je iz tiganja u vatru: kad više nije mogao da izdrži L.A., pobegao je u Pariz. Eto, kako neko ko je, navodno, imao IQ 149 ipak može da ispadne budala. To ga je koštalo glave.

Nastavite sa čitanjem… “Mnoge godišnjice rock’n’rolla”

Zvučna varka

Optičke varke ste apsolvirali, verujem. Čak mogu da se opkladim da neki od vas imaju neke optičke varke u rezervi negde među slikama na disku.

A šta je sa zvučnim varkama? Poslušajte ovo:

Kao što vidite u naslovu snimka, ovaj efekat se zove Šepard-Risetov glisando. Roger Shepard je jedan od velikana u istraživanju kognitivnih procesa i posebno se bavio fenomenom generalizacije u psihologiji. Njegova istraživanja danas predstavljaju važan deo korpusa psihologije kao nauke.

Uzgred, još bolji zvučni trik sam našao na blogu Bits & Pieces. Od ključne važnosti je da taj klip pustite dvaput uzastopce.

(Via)

Layla: Evolucija jedne velike pesme

Svi znate ovu numeru. Jedna je od najvećih u istoriji rock’n’rolla. Hajde da malo njušnemo kako je Layla evoluirala tokom više od 40 godina postojanja…

Šta reći? Ima li šta da se priča? Ova pesma je kao najlepši auto na svetu, kao najbolji gutljaj vina, kao pogled na mesto koje ste celog života sanjali da vidite svojim očima. Ovo slušate celog života i nikad vam nije dosta. Je li tako?

E sad, trik je u tome što svi mi tokom života polako razvijamo svoje ideje, pa i one o najboljem autu, najboljem vinu i najdražem mestu na svetu. Tako je i Eric Clapton menjao svoju najbolju numeru kroz godine.

Na primer, ovako.

Nastavite sa čitanjem… “Layla: Evolucija jedne velike pesme”

Ponovo radi džuboks! Ponovo radi džuboks!…

Lagan dan, opuštencija prvi put posle ko zna koliko vremena, čak i dremka na Suštini pasijansa. Vreme je za malo muzike, a?

U potpuno opuštenom maniru, rad sam da podelim sa vama nekoliko numera. Jedino im je zajedničko to što su do mene došle kao preporuke prijatelja u čiji muzički sud verujem, čak i ako nam se ukusi ne slažu u potpunosti.

Prva numera je neverovatna živo odsvirana krljačina kakvu odavno nisam čuo: kanadski acid-folk grupa Lee Harvey Osmond je ekipa vredna pažnje. Ako volite ovakvu muziku, predlažem da malo pročačkate fonografije članova grupe; mogli biste se veoma iznenaditi. Preporuka starog lisca, Žikice Simića, putem fejsbuka.

 

Auh!…

Nastavite sa čitanjem… “Ponovo radi džuboks! Ponovo radi džuboks!…”

In memoriam: Ljubiša Stojanović Luis

Pogibe čovek. Za volanom. Strašna, nepotrebna i banalna smrt.

Jutros je odjeknula vest o saobraćajnoj nesreći u kojoj je poginuo Luis, legenda među tezgarošima, pevač, kompozitor, aranžer… totalni muzičar. Bilo ih je osmoro u kombiju; udes se desio u najgrđe sate, kad srce spava i najvećim majstorima nespavanja. Dvoje je poginulo. Luis je vozio.

[EDIT: greška. Nisam imao tačnu informaciju. Bio je to čeoni sudar dva vozila, u svakom po četvoro putnika. U drugom vozilu se nalazila porodica iz Mađarske, a vozač je drugi poginuli.]

Luis je bio čovek sa daleko većom inteligencijom nego što je većina mogla da ukapira. Pomalo ekscentričan u svojoj pojavi, a zapravo samo sklon sopstvenom identitetu (što je apsolutno endemična pojava u Srbalja), muzička svojstvenost ovog Nišlije nije mogla da prođe neprimećeno.

Sećam se utiska, mada se ne sećam tačno vremena: bila je 1981. ili 1982. kad je do mene došao prvi Luisov vinil. A na njemu ova numera, prva koju sam upamtio iz njegovog repertoara, i zauvek:

 

Šta da kažem. Shvatio sam da je velemajstor kad sam prvi put registrovao tu obrijanu glavu i taj sjajni glas. Taj pristup klasičnom repertoaru narodne muzike mi je bio po volji.

Trideset godina povremenih susreta, uvažavanje majstorluka i česta misao da je u nekom drugom svetu mogao da postane veća veličina nego što je to bio Isaac Hayes. Nismo ga razumeli. Većina nas je mislila da je bio lakrdijaš. O, kako smo grešili.

Počivaj u miru, Majstore.

Ne marim da pijem, reče on

Vladislav Petković Dis (1880 - 1917)Osladilo mi se da lovim vinsku poeziju. Čak mi žao što sad nemam dovoljno vremena da preturam po biblioteci. Ali, mogu po sećanju.

 

Večeras ćemo se setiti Vladislava Petkovića Disa, njegovog burnog i kratkog života, kao i njegove možda najbolje vinske pesme.
Ko bude pametan i dobar, čeka ga i nagrada na kraju priloga.

 

Vladislav Petković Dis:
Pijem

Ne marim da pijem, al’ sam pijan često.
U graji, bez druga, sam, kraj pune čaše.
Zaboravim zemlju, zaboravim mesto
Na kome se jadi i poroci zbraše.

Ne marim da pijem. Al’ kad priđe tako
Svet mojih radosti, umoren, i moli
Za mir, za spasenje, za smrt ili pak’o,
Ja se svemu smejem pa me sve i boli.

I pritisne očaj, sam, bez moje volje,
Ceo jedan život, i njime se kreće;
Uzvik ga prolama: “Neće biti bolje,
Nikad, nikad bolje, nikad biti neće.”

I ja žalim sebe. Meni nije dano,
Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi,
Oči plave, tople kao leto rano,
Život u svetlosti bez mraka i studi.

I želeći da se zaklonim od srama,
Pijem, i zaželim da sam pijan dovek;
Tad ne vidim porok, društvo gde je čama,
Tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek.

Nastavite sa čitanjem… “Ne marim da pijem, reče on”

Kako zvuče moderni horovi

Skoro da je ispalo dobro što sam odložio ovaj prikaz: prve verzije adresa su, navodno, hakovane i nestale.

Prvo je jedna prijateljica na fejsbuku povezala link na Viva Vox Choir, zanimljivi moderno orijentisani hor iz Zemuna. Ispostavilo se da su imali 500.000 pregleda za svega par nedelja, te da je to bio dokaz popularnosti hora. Onda je klip, navodno, hakovan, pa je postavljen ponovo.

 

Bez obzira na rezultat i na činjenicu da je ekipa zaista napravila ludački aranžman, nešto mi je zapalo za oko: bilo je još pet-šest klipova na jutjubu, a zbir pregleda svih njih nije dostizao ni deseti deo pregleda tog klipa. I tada shvatim: ključ je u tome što je to obrada numere od grupe Rammstein; a tu grupu konzumira dečurlija za koju su jutjub i fejsbuk osnovni vidovi takozvanog socijalnog ponašanja.

Nisam bio malodušan, brz obzira na utvrđenu činjenicu da je ovo bio dobro fingiran SEO – i ništa više. Just kidding Ekipa je simpatična i zavređuje barem malo podrške javnosti… Gledao sam dalje, pa pogledao dežurnu numeru kojom se šablonski fascinira svako ko nema vremena da sam istražuje muziku.

 

E, ovde sam morao da zastanem, jer je počelo da mi zvoni negde u registru sećanja. Šta beše, šta beše?… Pa da!

Nastavite sa čitanjem… “Kako zvuče moderni horovi”

500

A, šta reći? 500 priloga za 111 dana. Četr i po na dan.

Petsto? Suncetižarenoebem!

Pa dobro, nije to nešto strašno puno, ali implicira da bi za 1111 dana objavljivanja trebalo da imam 5005 priloga, zar ne? Stavio sam podsetnik u kalendar za 7. april 2014. godine, da proverim kako stoji stvar. Moraćete da se strpite do tada da biste videli izveštaj.

A nekako se mislim, teško da će ikad biti udobnije nego što je sad.

Pa toliko blog postova nije ni Kardelj napisao...

Vreme je i za prikladnu muzičku zavesu: The Hooters – 500 Miles.

 

Aj’ pa živeli!