Sedmica koja je iza nas obilovala je gomilom gluposti s domaćeg terena. Na žalost, ne znamo koji od dosadašnjih Utovara ne bismo mogli započeti tom rečenicom. Stoga hajde da malo manemo glavu s ove geografske dužine i mentalne dubine i pogledamo kakve se budalaštine događaju na sveCkom nivou.
Pre desetak godina pojavila se komedijica „Idiocracy“. Tema je lagana – običan prosečan momak iz sadašnjeg doba greškom je zamrznut na 500 godina. Po odmrzavanju, ustanovio je da je najpametniji čovek na planeti. Sama radnja dalje nije nešto inspirativna, ali uvod koji objašnjava kako je došlo do toga tera nas na razmišljanje. Naime, generacijama unazad favorizovani su pojedinci sa najboljim osobinama ljudskog roda, dok su, počev od devedestih, drugi „kvaliteti“ lagano izbijali u prvi plan, tako da je evolucija krenula da nagrađuje one koji su se najviše reprodukovali. Inteligencija i ostali kvaliteti ličnosti potisnuti su u drugi plan, a idoli su postali kriminalci i starlete… kao i neuki reperi.
Jedan od njih, umetničkog naziva B.o.B, pokrenuo je početkom meseca kampanju u 
kojoj tvrdi kako je Zemlja zapravo ravna ploča, i da nas naučnici već vekovima zavaravaju, kao i da NASA sistematski krije istinu od naroda. E sad, reći ćete vi, pa još od Kopernika se zna da je naša planeta sfernog oblika! Fora je u tome da je u Kopernikovo doba (15. vek) većina ljudi već bila uverena u to da je Zemlja jedna velika lopta. To mišljenje, začeto od strane Pitagore još u 6. veku pre naše ere, primilo se šire negde na prelasku iz antičkog doba u srednji vek – Kopernik je „samo“ dodatno izmestio Zemlju iz centra svemira svojim heliocentričnim sistemom.
I dobro, šta poručiti takvom idiotu koji negira par milenijuma ljudske spoznaje. Kakvu posluku porati? Možda najpozvaniji za tako nešto je Neil DeGrasse Tyson, svetski naučni megacar, koji ne samo da je imao relevantan odgovor, već ga je i isporučio stilom kakav takvi papani kao što je pomenuti reper mogu razumeti. Ukratko, izdominirao je:
Ako vam nije bilo dovoljno ono što je moglo da dopre do vas na svaki način (osim ako ste sledbenik socijalne taktike Helen Keler), onda vam je jasno da od velike priče nema vajde. U ovoj zemlji jedan čovek odlučuje o svemu, a nepismene interesne grupe su stigle u vrh zakonodavne vlasti i sad nemamo kud nego da priznamo da smo definitivno postali banana vilajet. Kod nas, doduše, i limun slabo rađa, a banane nikako, ali figura je takva kakva je: bolju nemamo.
Bowie je tiho otišao na Neko Bolje Mesto i ostavio nas same. To nije bilo lepo od njega: nemamo nikog da postavimo na upražnjeno mesto. Neki su, čak, pisali peticiju Bogu sa zahtevom da vrati Bowieja. Ali nema vajde od toga: zadovoljimo se, što reče jedan, tom ludom srećom da od milion godina istorije humanoida živimo baš u vreme kada je živeo i Bowie. Doista: beše vredno.
Glavonja o kojem je ovde reč veoma je popularan među muškom publikom nižeg intelektualnog profila, uglavnom zahvaljujući beskonačnom nizu trećerazrednih filmova u kojima glumi hladnokrvne pravednike po prilično ustaljenom klišeu. Dakle, on je nekakav doktor ili prerano penzionisani šerif čije zen-poruke o uzajamnom nenapadanju negativci pogrešno shvataju kao slabost, za koje vreme ih on jedini provali u svim nepodopštinama koje rade, ali FBI neće da se odazove na njegove pozive. E, onda on najpre išamara jednog ili, još bolje, četvoricu koji mu natrče u dramaturški nerazrađenoj sceni u kafani jer još nije vreme za kaskaderske efekte, ali je baš bitno da su to gorile glavnog negativca. Pa onda on tako ide kroz film tešeći dobre ljude, poklanjajući mačiće maloletnicama i smešeći se na siromašnog crnca kako bi pokazao da i u Teksasu vole crnce, usput sa rastućom frekvencijom šamarajući negativce i pucajući im u stomak iz sačmarice (ali to isključivo ako je neko pola sata ranije spustio šapu na sisu ćerke njegovog omiljenog komšije, onog što mu orezuje živicu dok on sprema treći doktorat).
Sve je to uobičajeni šablon takozvane B produkcije; mada, danas je to već C produkcija, jer to su filmovi koji se snimaju za holivudski ekvivalent siće. Superjunak je tu filmsku karijeru izgradio kao ko zna koji u nizu majstora borilačkih veština nakon zalaska sportske karijere. Jer, tako ti je to: u Americi nema sjedit’ ‘nako ako hoćeš da živiš u skladu sa reputacijom.
Inače, lik se usput toliko primio na tu foru superheroja da je pomalo pobrkao granice stvarnosti. Pre neku godinu se čak aktivirao i kao volonter u šerifovoj kancelariji u nekoj vukojebini na granici sa Meksikom, jer je ukapirao da njegova popularnost u filmskom pravedništvu ima dobar odjek u službi i može dobro da se proda, a usput može i van kuće da koristi oružje sa pravom bojevom municijom, što je verovatno i činio, ali o tome se manje priča.